INTERVJU SA MIKLOŠOM JANČOM, SLAVNIM MAĐARSKIM REŽISEROM
NAJZAD SAM OVDE

Vaša karijera ima zanimljivu putanju – od ranih dokumentarnih, preko zapaženih ostvarenja iz šezdesetih i sedamdesetih, pa do novijih filmova, sa nelinearnom naracijom. Kako ste se Vi to menjali?

-- Snimio sam oko tridesetak igranih i stotinak dokumentarnih filmova. Ne mislim da sam se ja, kao reditelj, puno menjao u estetičkom smislu, već je ta promena uzrokovana činjenicom da se vreme menjalo, a sa njim i poetički nazori. Kada sam jednom radio u Hrvatskoj, u štabu su bili Hrvati, koji su se družili i zezali sa Srbima. Nisam ni mogao da zamislim da će ova zgoda imati tako lošu poentu i da će se desiti to što se desilo.

Osim u Mađarskoj, radili ste i u Kini, i u Italiji, i drugde. Kakva su vam impresije i iskustva u vezi s tim?

-- Sve je to isto. Ranije je politika određivala da li i kako se može realizovati neki film, a sada sve to zavisi od novca.

Između vaših mađarskih i italijanskih filmova postoji izvesna estetička i komunikativna razlika?

-- To je veoma interesantna teza. Vrlo je moguće da je tako.

Šta biste rekli o svom najnovijem filmu Mohačka bitka?

-- Niste gledali film, pa vam mogu reći - ukoliko niste Mađar, onda ste vi srećan čovek. Film je, u izvesnom smislu, dekonstrukcija poznatih istorijskih dešavanja, a zapravo je to moj ironični osvrt na te okolnosti.

Da li pratite novi mađarski film?

-- Mladi mađarski reditelji vrlo su talentovani i prave dobre filmove, što nije ni čudo. Čim se rode, dobijaju kameru u ruke. No, oni su zbilja dobri. A šta će se s njima desiti kasnije, to je pitanje.

Koje srpske kolege smatrate svojim prijateljima ili poetičkim srodnicima?

-- To su, pre svih, Dušan Makavejev i Saša Petrović.

S obzirom da ste i kanski laureat, kako doživljavate nagradu «Aleksandar Lifka»?

-- Kako tako nešto možete uopšte i da pitate!? To je za mene velika radost. Više puta su me ovde zvali, i najzad sam tu. Već duže vreme družim se sa porodicom Tolnai, i velika mi je čast što sam sada ovde.

 Nazad