DETE EVROPSKOG FILMADETE EVROPSKOG FILMA
Čovek koji je dolazio na Festival od njegovih početaka, bio i u Savetu Festivala i od starta, kako kaže, navijao na njega, Srđan Karanović ni danas ne odstupa od mišljenja da Palićki festival ima možda najveću i najjaču šansu od svih festivala u našoj zemlji. A dokaz da ga i sam Palić inspiriše je činjenica da je na Ženskom štrandu snimao mali deo svog poslednjeg filma «Sjaj u očima».
-- Prednosti Festivala su što dovodi filmove koji se inače teško i apsolutno ne mogu videti u Srbiji i mislim da će, ako istraje u toj tradiciji, imati sve više i više publike. Ljubitelji pravog filma, odnosno ljubitelji evropskog filma, će onda krenuti polako i da dolaze na Palić sa namerom da ovde provedu sedam dana i da vide ono što se u našoj filmskoj bioskopskoj ponudi ne može videti (ili što se ne može naći na DVD-ju). Palić je divno mesto, divan ambijent i pravo je mesto za festival.
Nažalost, palićka publika na Letnjoj pozornici nije videla «Sjaj u travi», ali ima priliku da ga upravo ovih dana nabavi u DVD formatu. Razlika između filmskog platna i DVD je velika. Ili....
-- To je na neki način kraj film, kraj njegove redovne distribucije, a sa druge strane, to je u izvesnom smislu i jedan potresan trenutak jer od tada pa nadalje taj film nekako prelazi u večnost. To možda zvuči patetično, ali razni ljudi će ipak da ga kupe, nabave i da ga pogledaju kod kuće kad god im padne na pamet. Znači, on nastavlja jedan drugi intimni život koji je u moderno vreme potpuno prihvatljiv i ne ostaje mi ništa drugo nego da ga prihvatim. Drugo, DVD plejeri po našim kućama su mnogo kvalitetniji od naših bioskopa. Tužno je, ali je tako.
Karanović kaže da apsolutno podržava orijentaciju Festivala ka evropskom filmu jer i «sam se usuđujem da tvrdim da sam dete evropskog filma i svi mi koji smo potekli iz ovih krajeva bez obzira koliko volimo i američke i azijske filmove»:
-- Mislim da naš način razmišljanja o životu i filmu vuče korene iz Evrope. U Evropi se radi puno takozvanih malih, niskobudžetnih, nezavisnih filmova u kojima se mogu videti razne, vrlo zanimljive stvari. I ovde će biti dosta filmova mladih autora iz Evrope, čak postoji i jedna sekcija mladih autora sa njihovim kratkim filmovima. Mislim da bi u nekoj budućnosti ta sekcija mogla da se produži na međunarodni festival studentskih filmova. Na taj način Festival bi dobio i publiku mladih ljudi i studenata koji su željni prikazivanja svojih filmova i rado bi dolazili ovamo sa svojim filmovima, a i da gledaju filmove svojih kolega.
Za sebe kaže da je filmski čovek čiji je posao, pre svega da pravi filmove – a ne da ih gleda. «Moji prijatelji kritičari i novinari su u stanju da gledaju po četiri, pet filmova dnevno Ja nisam. Meni je jedan film svaki dan već mnogo, jer kad vidim film, dugo o njemu razmišljam i treba mi vremena da ga «svarim». Sigurno ću pogledati nekoliko filmova (obavezno «Sibirsku Ledi Magbet» Anžeja Vajde koja mi je uvek promicala – nadam se da ovog puta neće). Veliki sam poštovalac Anžeja Vajde i drago mi je da će biti ta mini retrospektiva» -- kaže Karanović i dodaje:
-- Šansa ovog Festivala je u negovanju filmova iz regiona bez obzira što to na srodan način rade festivali u Sarajevu i Motovunu. Radovaće me da vidim film iz Slovenije i Makedonije. Kada bi bilo više filmova iz regiona, znajući razne kritičare, čak i producente u Zapadnoj Evropi i Americi, možda bi još više dolazili na Palić da bi videli te filmove na jednom mestu.
U narednom periodu, Karanović će se baviti «Besom», ljubavnom dramom za koju je napisao scenario:
-- To je neobičan film, drukčiji od svega što sam do sada radio! Producent će biti Kuća «Baš Čelik» iz Beograda, a film će morati da se radi kao koprodukcija više zemalja Evrope i regiona jer jedna zemlja više nije u stanju da kompletno finansira film. Scenario sam završio, svi koji su ga pročitali ga hvale, ali sad kreće jedan dugačak i mukotrpan proces – skupljanje novca.
Koprodukcije su po rečima našeg sagovornika, sadašnjost i budućnost filmskog stvaralaštva: «Ako pogledate filmove iz programa ovogodišnjeg Festivala, videćete da skoro svaki film iza sebe ima više producenata i više nacija. To ne možemo ni mi da izbegnemo, samo moramo da shvatimo da mi takođe moramo pomažemo druge zemlje i projekte njihovih autora, a ne samo da tražimo sredstva za naše»:
-- To je velika, važna delatnost kojom se, plašim se, kod nas bavi suviše mali broj ljudi. Plašim se da naši fakulteti ne školuju u pravoj meri, producente za «međunarodnu pijacu». Ti producenti, koje u šali zovem filmskim diplomatama, su ljudi koji će obilaziti razne festivale, sretati kolege, partnere i sa njima se dogovarati, pregovarati i praviti ili «pakovati» filmove. I naše i tuđe. Oni bi trebalo da budu okrenuti ka svetu, da znaju jezike, internet, da budu fleksibilni... Naravno, u tom smislu bi trebalo da bude vrlo fleksibilno i naše Ministarstvo za kulturu, odnosno Filmski centar Srbije. Sami sebi nažalost, ili na sreću, nismo dovoljni.
Nazad