INTERVJU: MARK ROTEMUND, REŽISER FILMA POSLEDNJI DANI SOFI ŠOL
PRIČATI O PROŠLOSTI JE UČITI ZA BUDUĆNOST

Šta mislite o festivalskom programu?

-- Program je odličan, ima puno dobrih filmova, iz Austrije, Slovenije, Mekedonije, Srbije. Konkurencija je vrlo jaka i zato sam srećan što je moj film uključen u takmičarski program. Uzbuđen sam što su projekcije na otvorenom. Nikad nisam gledao neki svoj film u otvorenom bioskopu.

Vi ste kritički prihvaćen i nagrađivan reditelj, ali ste takođe uspevali na bioskopskim blagajnama?

-- Jako je teško dovesti nemačku publiku u nemačke bioskope. Samo 10% filmova u nemačkim bioskopima su nemački. Ja nisam počeo kao reditelj, bio sam osam godina asistent-reditelj. Počeo sam kao vozač. Kasnije sam kuvao kafu, skuvao sam hiljade i hiljade litara kafe. Posle, kada sam posle svih tih godina počeo da režiram, odlučio sam da ću snimati drame za TV, a komedije za bioskop. Nemačka publika ne može se naterati u bioskop da gleda nemačku dramu. Na primer, moj novi film, Poslednji dani Sofi Šol, prvo sam hteo da snimim kao film bez budžeta, za tri dana, sa dve digitalne kamere. Ali onda sam bio na Minhenskom univerzitetu, koji je Sofi Šol pohađala, i video da se taj film može snimiti na originalnoj lokaciji. Tako je krenulo, i za dvanaest meseci projekat bez budžeta i tri dana snimanja evoluirao je u projekat od 3,6 miliona eura i 28 dana snimanja.

Sa koliko slobode taj film predstavlja istorijske ličnosti i događaje?

-- Kada smo snimali taj film, imali smo pristup mnogim originalnim dokumentima i izveštajima, sa ispitivanja, sa suđenja, sa pogubljenja Sofi Šol. Raport sa pogubljenja čak sadrži i podatak, jer takva je bila nemačka birokratija, o vremenskom intervalu koji je protekao između otvaranja giljotine i spuštanja sečiva na Sofijin vrat. Prošlo je 8 sekundi. Tako da smo imali veoma precizne podatke i originalne lokacije, i potpuno smo ih poštovali. Sav dijalog Sofi sa islednikom Morom je po zapisnicima, zbilja se odigrao. Takođe smo prvi stupili u kontakt i intervjuisali Sofiju sestru, i druge očevice. Pri svemu tome imao sam, u ulozi Sofi, najbolju glumicu u Nemačkoj, Juliju Jenč.

Dakle uživali ste da radite sa Julijom Jenč?

-- Da, naravno, potpuno. Ona je sjajna, sjajna je. Imali smo četiri meseca kastinga i proba pre nego što smo počeli da snimamo film. Morala je da dolazi svaki dan. I video sam da je ona savršena. Jer, poznanici su opisali Sofi Šol kao stidljivu i uzdržanu, ali toplu i dobrog srca i snažnog uma. Tako je i Julija stidljiva i uzdržana, ali ko ju je video na sceni – pošto je inače pozorišna glumica – u predstavama koje traju po tri, četiri sata, zna koliko je snažna, i sa kakvom strašću glumi. Takvu je strast imala i za Sofi Šol. Ona je genije.

Ima li film pretenzija na moralnu i/ili političku pouku?

-- Glavna poruka filma je da treba pomoći slabima, ali ima i mnogo drugih poruka. Film govori da se treba boriti za ljudska prava, za slobodu govora i druga. U Nemačkoj je velika nezaposlenost, i mnogi mladi ljudi su nezaposleni. Zato se često okreću ekstremističkim grupama, čiji razvoj izaziva loša ekonomija. Ekstremisti uvek krive strance za ekonomske probleme. Još mnogo ljudi u Nemačkoj glasa za nacionalističke partije.

Kakvi su Vaši planovi za tu budućnost, za koju učimo?

-- Želim da snimam i tužne i smešne filmove, i drame i komedije, jer mislim da je u životu sve takvo; ljubav i plač, tamno i svetlo, yin i yang.

 Nazad