LJUDSKO LICE NE MOGU ZAMENITI SLIKOMLJUDSKO LICE NE MOGU ZAMENITI SLIKOM 
** Moj film nije lak i festivalska publika je idealna za njega, pošto je navikla da razmišlja o filmu
Do sada ste režirali samo animirane filmove. Kako ste se odlučili da snimite igrani film?
-- U početku nisam imala nameru da snimam celovečernje igrane filmove, pošto sam studirala animaciju i snimala kratke animirane filmove, namenjene odrasloj publici. Kasnije sam počela da uvodim ljudska lica, ten i druge osobine u svoje animacije, i pikselaciju za koju sam takođe koristila glumce. U svim mojim kratkim animiranim filmovima glavna ideja je bila o ljudima i njihovim osećanjima. Na taj način sam otkrila da ta tema zahteva igrani film i da ne mogu ljudsko lice zameniti slikom, jer to ljudsko lice izražava osećanja. To je bio razlog što je došao igrani film.
Vaš film, iako debi u toj oblasti, bio je pozvan na nekoliko festivala, na primer u Karlove Vari. Kako se osećate povodom toga?
-- Festivali su mi uvek interesantni, jer ih posećuju ljudi koji vole film. Publika je prijemčiva i voljna da promisli film. Gledaoci su, prosto rečeno, navikli da razmišljaju u pogledanom filmu. Pošto film koji sam snimila nije lak, festivalska publika je idealna za njega. Premijerno je prikazan na festivalu u Moskvi, gde su ga ljudi prihvatili vrlo srdačno, mnogo srdačnije nego kod bilo koje druge publike, uključujući i češku. U Moskvi su gledaoci postavljali pitanja, što mi se dopada, jer mislim da je važno postavljati pitanja i podsticati raspravu. To je bolje nego da gledaoci samo kažu «Sviđa mi se» ili «Ne sviđa mi se». Vrlo je važno diskutovati o filmu.
Koliko bioskopska publika u Češkoj gleda češke filmove?
-- U poslednjih nekoliko godina, Česi su počeli da vrlo često gledaju češke filmove u bioskopima. Novost u našem bioskopskom životu je da ljudi počinju da posećuju i celovečernje dokumentarne filmove domaće produkcije.
Kako se osećate na Palićkom festivalu?
-- Počela sam da volim Palićki festival. Pomalo podseća na letnji kamp za decu. Idemo sa jednog obroka na drugi, ručak ovde, ručak onde. Veoma mi se dopada otvorena scena, Letnja pozornica. Nikad pre nisam videla da se takmičarski program nekog festivala prikazuje u letnjem bioskopu, na otvorenoj sceni, gde sam sinoć, na primer, gledala mađarski film Besudbinstvo. To je za mene vrlo prijateljska, vrlo otvorena forma festivala. Generalno, atmosfera je veoma opuštena. Mladi ljudi ovde su veoma spontani.
Kakvi su Vaši planovi za budućnost? Režirate li još neki igrani film?
-- Da, naravno, sada upravo pripremamo novi film. U tipičnoj smo situaciji da nam u međuvremenu nedostaju sredstva. Snimanje bi trebalo da počne sledećeg leta. Priča opisuje malu, šestogodišnju devojčicu, koja misli da je njena majka tuđin sa druge planete. Moja prijateljica Mihaela Bergmanova, takođe filmski reditelj, koja je ovde sa mnom gost Festivala, je majka devojčice koja će glumiti u filmu, pa koristimo slobodno vreme da diskutujemo o toj temi…
-- I always find festivals interesting because they are visited by the people who like film art. The audience is receptive and willing to contemplate the film. The viewers are simply used to reflecting upon the film they have seen. Since the film I have made is not simple, it will be perfect for the Festival audience – said Maria Prochazkova, the director of the film Shark in the Head.
Nazad