STANISLAV SLADEČEK I MARJAN VUJOVIĆ, PRODUCENTI FILMA KNJIGA REKORDA ŠUTKE
ŠAMPIONI ŽIVOTA

** Nisam očekivao to što je bilo na snimanju, iako sam poznavao mentalitet i navike tamošnjih ljudi. To je kao da snimate u olimpijskom selu. To su sve šampioni, to su ljudi koji su u svemu, jednostavno rečeno, najbolji. U suštini iza svega toga je jedna velika emocija. Oni su u jednom momentu najbolji prijatelji, u sledećem najveći neprijatelji. Imaju svoje rekordere i takmičenja, da li je to boks, da li je borba gusana ili takmičenje u puštanju turskih muzičkih kaseta, važno je samo pobediti

Film koji je sinoć doneo radost života na programu Mladi autori Evrope je Knjiga rekorda Šutke Aleksandra Manića. Za Festivalske novine govore Marijan Vujović, izvršni producent, i Stanislav Sladeček, producent u postprodukciji.

Koliko se ono što ste očekivali razlikuje od onoga što ste u Šutki pronašli?

M.V: Nisam očekivao to što je bilo na snimanju, iako sam poznavao mentalitet i navike tamošnjih ljudi. To je kao da snimate u olimpijskom selu. To su sve šampioni, to su ljudi koji su u svemu, jednostavno rečeno, najbolji. U suštini iza svega toga je jedna velika emocija. Oni su u jednom momentu najbolji prijatelji, u sledećem najveći neprijatelji. Imaju svoje rekordere i takmičenja, da li je to boks, da li je borba gusana ili takmičenje u puštanju turskih muzičkih kaseta, važno je samo pobediti.

Koliko su priče koje smo videli u filmu autentične?

M.V: To je potpuno dokumentaran film. Jednostavno, kada ste sa tim ljudima, uđete u njihove živote i domove i shvatite da su oni jako subjektivni u svemu tome. To je njihov život. A njihov život je jedna emocija u jednoj jedinoj sekundi.

Neki od aktera su i ranije učestvovali u filmovima, kako je to izgledalo u Šutki?

M.V: U Šutki je kao kada radite sa profesionalcima, jer, jednostavno, oni su najbolji pevači, najbolji sportisti, kada se deca rađaju, ona se rađaju tonski, to jest kad plaču ona lepo plaču… Jednostavno, oni su rođeni za film.

Četiri godine postprodukcije. Kažite nam koliko je trajalo snimanje filma?

M.V: Dvehiljadite godine smo radili trideset i pet dana, ali jako intenzivnih trideset i pet dana. Ponekad od šest ujutro do dva ujutro. I još dvehiljade i prve godine još toliko. Film je koštao 500.000 evra (što je izuzetno mnogo za dokumentarni film), sredstva su se sukcesivno prikupljala i to je odužilo celu priču.

Recite nam, da li ste živeli u Šutki tokom snimanja, ili ste odlazili u Skoplje na odmor?

M.V: Prvo smo praktično živeli van Skoplja, a posle smo sa njima živeli, u Šutki. To je bio jako intenzivan život. Doživite ih potpuno, to je magično iskustvo.

Kako je film prošao, kako se prodaje u inostranstvu, kako ide distribucija, gde ste ga do sad prikazali?

S.S: Film je premijerno prikazan u Roterdamu i nakon premijere smo imali pet projekcija u sali sa hiljadu i petsto mesta i bilo je dupke puno. Nakon toga smo ga prikazali još jednom, i ovo je, u suštini, treći put da se film prikazuje. To je premijera u Srbiji i Crnoj Gori. Distribucija ide dobro – jedna mreža art bioskopa u sedam evropskih zemalja takođe je otkupila film za prikazivanje. Te zemlje su Holandija, Nemačka, Danska, Francuska, Italija, Velika Britanija i Španija. Film će se nedelju dana prikazivati i u jednom losanđeleskom bioskopu.

Da li će film biti distribuiran i u Češkoj, obzirom da tamo prikazuju dokumentarne filmove u bioskopima?

S.S: Trenutno, situacija je takva da se pregovara sa jednim distributerom u Češkoj. Problem je što je naš film dokumentarni. Dokumentarni filmovi osim filmova Majkla Mura ne dožive distribuciju, mada bi ovaj film našao svoju publiku. Videćemo kako će teći pregovori sa distributerom.

Da li su stanovnici Šutke videli film?

S.S: Ne, na žalost ne. Naime, naišli smo na veliki otpor prilikom dogovora sa stanovnicima u vezi sa filmom. Za to su krivi projekti u kojima su do tada učestvovali. Smatrali su da ih pređašnji filmovi prikazuju u jednom svetlu, u siromaštvu. Najveći problem je bio da ih ubedimo da će film na kraju da izgleda ovako kako izgleda, da će biti pozitivan, pun života i optimizma. Oni nam nisu verovali i ne veruju nam još uvek.

-- We encountered strong resistance while we were trying to agree with the inhabitants about the film. It was due to the projects they had participated in before. They claimed that those films had always presented them in the same way, in poverty. The major problem was how to convince them that our film would be positive, full of life and optimism. They did not and they still do not believe us – said Stanislav Sladeczek and Marijan Vujovic, producers of the film The Shutka Book of Records.

 Nazad