ARANČA EČEVARIJA, REDITELJKA FILMA KARMEN I LOLA

Neki životi su kao boks meč

Biti žena je još uvek teško, ali biti Romkinja znači da imate i teret patrijarhata i seksizam, jer to je deo romske kulture. Biti žena, Romkinja i lezbijka znači da ne postojite

JELENA KNEŽEVIĆ

Špansko ostvarenje Karmen i Lola, koje je sinoć prikazano u Glavnom takmičarskom programu, debitantski je igrani film Aranče Ečevarije. Ljubavna priča između dve Romkinje, tinejdžerke, premijeru je imala na ovogodišnjem Kanskom festivalu u selekciji Directors’s Fortnight.

Biti manjina nije lako, a vaši likovi su pripadnici dveju manjina: gej i romske, i pritom su žene. Kako ste razvijali scenario?

Godine 2009, jedna vest iz Granade mi je skrenula pažnju. Bila je o prvom ženskom romskom paru koji se venčao u Španiji. Istopolni brakovi su legalni od 2005. godine i trebalo im je četir godine da se odluče na taj korak. Prirodno, žene su zamolile novinara da koristi izmišljena imena Rosario i Sara i da ne pokazuju njihova lica. Neki životi su kao boks meč. Rosario i Sara su bile prisiljene da uđu u ring predrasuda i tabua. Bile su odbačene od komšija, familije i cele romske zajednice. Ali uprkos tome, one su odlučile da se venčaju i da to bude objavljeno u medijima, ne pokazujući svoja lica, ali dajući glas bespomoćnima. Biti žena je još uvek teško, ali biti Romkinja znači da imate i teret patrijarhata i seksizam, jer to je deo romske kulture. Biti žena, Romkinja i lezbijka znači da ne postojite. Žene koje otvoreno ispoljavaju svoju seksualnost su primorane da odu iz romske zajednice, jer se osećaju kao da napadaju svoju kulturu i porodicu, svoje majke koje su ih vaspitavale da budu dobre supruge i majke. Mnoge su napustile školu kao mlade, nisu obrazovane, neće nikada pronaći posao van svog okruženja, zbog toga kriju svoje seksulano opredeljenje.

“Mi Romkinje, mi čak nemamo ni sopstvene snove”. Koliko je bolna i moćna ova rečenica u filmu? Karmen i Lola su zaista hrabre.

Zaista jesu! I Karmen i Lola, i Zaira i Rosi koje su ih tumačile. Izraziti sebe na takav način u filmu, to vas sigurno dovodi do problema u romskoj zajednici. Ako pušite ispred muškarca pokazujete nedostatak poštovanja prema njemu, a ako poljubite drugu ženu u filmu znači da ćete biti obeležene za ceo život. A one su u filmu uradile obe stvari.

Pre snimanja filma i naravno za vreme, proveli ste određeni vremenski period u romskoj zajednici. Kakvo je to iskustvo bilo za vas?

To je bilo iskustvo otrkića. Za obe strane. Uprkos činjenici da kao društvo živimo sa njima 500 godina, oni su za nas nepoznanica puna klišea. Otkrila sam njihovo svetlo, boje, poštovanje prema starijima, ljubav prema porodici, njihovu muziku… Ali takođe sam otkrila i njihove mračne strane. Biti gej u romskoj zajednici predstavlja uvredu prema njihovoj kulturi.

Skoro svi glumci u filmu su naturščici. Kako je bilo sarađivati sa njima?

Fantastično! Naturščici donose onu stvarnost koju je teško nači u fiksciji. Oni igraju sami sebe. Bez maske. Probe su bile osnova kompletnog procesa. Ali kada je došlo vreme da snimamo, ostavila smo ih da se slobodno kreću i budu u interakciji, da što manje intervenišem. Imala sam osećaj da ću ako trepnem propustiti nešto neponovljivo.

Dolazite iz dokumentranog filma. Da li vam je to pomoglo u radu na ovom igranom filmu i na koji način?

Apsolutno! Način rada u dokumentarnom filmu je baza ovog ostvarenja. Kamera je moje posmatračko oko. Trebalo je da budemo u romskoj zajednici, sa kamerom, a da se oni osećaju slobodno. Prvi deo filma je čist dokumentarac. Želeli smo da gledaoca uvučemo u njihov svet. Kada počne ljubavna priča između Karmen i Lole, kamera postaje narativna.

Share on FacebookTweet about this on Twitter

Datum:

01/01/1970