INTERVJU: PRIMOŽ VRHOVEC, GLUMAC U FILMU OSNOVE UBIJANJA

Volim iluziju koju stvara film

Jan Cvitkovič mnogo polaže na svoj instinkt. Nije ranije gledao moje filmove ili predstave. Od mene je tražio samo da ostanem ja

ZORICA DIMITRIJEVIĆ

Za mladog slovenačkog glumca Primoža Vrhovca najveći izazov u filmu Osnove ubijanja bio je kako će se snaći u ulozi muža i oca, jer u životu još nema to iskustvo. Snimanje je proteklo bez tenzije zahvaljujući tome što se reditelj Jan Cvitkovič, radeći film, zaljubi u svakog od saradnika i to im daje do znanja, kaže Vrhovec, koji je glumu studirao u Beogradu.

Glavna muška uloga u ovoj snažnoj i emotivnoj socijalnoj drami vrlo je zahtevna. Šta ste prepoznali kao izazov kada ste pročitali scenario?

Svaka nova uloga je izazov. Pogotovo ako je lik koji tumačim daleko od mene lično, ako su mi njegov karakter i način života nepoznati iz vlastitog iskustva. Kada mi je Jan Cvitkovič dao scenario nisam znao da li ću igrati u filmu, a naročito ne da on razmišlja da mi da glavni lik Marka koji je oženjen, otac dvoje dece, za razliku od mene koji nisam ni jedno ni drugo. Baš to mi je postalo najveći izazov: kako ću se snaći u ulozi muža i roditelja. Moj izazov nisu bile toliko emocije, koliko ti najprisniji odnosi u porodici.

Marko prolazi različite faze, kao što i sam film prikazuje idilu, krizu, kolaps i katarzu. Kako ste gradili ulogu kroz sve te promene?

Nisam je gradio ja, nego mi. U kompleksnoj drami gde se sve vrti oko porodice jedni bez drugih ne postojimo. Takve su bile i probe pre snimanja. Mnogo nam je pomogla odlična glumica Nataša Burger, koja živi i radi u Pragu. S njom smo moja filmska supruga Irena Kovačević i ja radili dva meseca, improvizovali, istraživali detalje. Kasnije su nam se priključila deca i kroz igru, improvizacije i scenario postajali smo družina (porodica).

Šta je od vas tražio reditelj i kako ste sarađivali sa ekipom?

Ništa (osmeh). Dao nam je svu slobodu u kreaciji. Jan mnogo polaže na svoj instinkt. Nije ranije gledao moje filmove ili predstave, a upoznali smo se godinu dana pre snimanja na Danima slovenačkog filma u Beogradu i kaže da je već posle tog druženja znao da moram da igram Marka. Od mene je tražio samo da ostanem ja – onaj ja koji sebi dozvoljava da bude i da uradi ono što ne bi ili nije imao mogućnosti u realnom životu.

Sa Irenom je bilo lako raditi. Ona je divna osoba puna empatije. Ima neke prirodne senzore kojima ume da upija sve što se dešava oko nje, to iskoristi i vrati nazad. Na snimanju nije bilo tenzije ni nervoze. To je zato što se Jan zaljubi ne samo u glumce, nego u svakog saradnika i to im daje do znanja. Na prvoj klapi rekao je: “Naš rad je završen. Od sada dalje samo uživanje!”

Koliko ova uverljiva uloga može da utiče na vašu dalju karijeru?

Svaki korak, predstava, film, serija utiču na karijeru. Kako? Ne znam. Moj nono mi je rekao, kad sam upisao glumu, da će uvek, šta god da radim, postojati tri grupe ljudi. Jedna će podržavati i ceniti moj rad, druga kritikovati i sabotirati, a trećoj će biti svejedno. Kad to prihvatite, postanete miran čovek. Toga se i danas držim. Bitno mi je da radim ono što volim. A volim glumu.

Snimali ste filmove različitih žanrova, serije, igrate u Slovenskom narodnom gledališču u Ljubljani. Da li vam je neki medij bliži od drugog?

Nije. Svaki ima svoju draž. Kao slobodan umetnik zahvalan sam za sve te prilike. Gostovao sam u gotovo svim slovenačkim pozorištima, snimio više filmova i svestan sam sreće koju sam imao, iza koje stoji, naravno, i rad. Volim iluziju koju stvara film, kao što volim i direktan život koji znači igranje na pozorišnoj sceni. Nema glumca bez gledaoca. Daješ da dobiješ. Kod filma me nekad nervira što posle završetka snimanja on ode i ima svoj život. Bez tebe. Zato volim festivale gde se opet sretnemo.

Kako ste se odlučili da glumu studirate u Beogradu, na Akademiji lepih umetnosti?

Mislim da je u pitanju moj impulsivni karakter. Sve se desilo brzo. Došao sam u Beograd na koncert “Rolingstonsa” i ostao pet godina. Ranije sam se bavio glumom amaterski, nisam mislio da će to biti moj poziv. Do Beograda. Tada sam rekao sebi: ovo ti je poslednji voz. Skoči ili zaboravi. Skočio sam i nikada nisam zažalio. Imao sam predivne profesore. Sa Oliverom Ježinom i Anjom Sušom još sam u kontaktu. Koliko me je naučila Akademija, toliko mi je iskustva dao i život u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji.

Share on FacebookTweet about this on Twitter

Datum:

01/01/1970