INTERVJU: RAJKO GRLIĆ, DOBITNIK NAGRADE “ALEKSANDAR LIFKA”

INTERVJU: RAJKO GRLIĆ, DOBITNIK NAGRADE “ALEKSANDAR LIFKA”

Putovanje kroz sedam mora

Kako filmovi, hteli mi to ili ne, izviru iz naših života, naravno da se sve različitosti u njima ocrtavaju, zapliću i odpliću

ZORICA DIMITRIJEVIĆ

Slavni hrvatski reditelj Rajko Grlić poručuje mladim autorima da se ne daju zaustaviti dogmama, religijskim normama i utabanim postulatima građanskog života. Upravo ti principi, uz ljubav i strast, karakterišu njegov opus (Bravo maestro!, Samo jednom se ljubi, Karaula, Ustav Republike Hrvatske…). Povodom nagrade “Aleksandar Lifka”, Grlić je izrazio poštovanje prema gospodinu koji se bavio plemenitim zanatom prikazivanja filmova.

Navikli ste na nagrade još u doba kada ste radili amaterske filmove. S kakvim osećanjem sada primate nagradu “Aleksandar Lifka”?

Nagradu primam sa zahvalnošću, s poštovanjem prema Festivalu, prema svima onima kojima je dodeljena pre mene, a posebno prema gospodinu čije ime nosi, a koji se bavio tako plemenitim zanatom kao što je prikazivanje filmova.

Na Paliću će biti prikazan izbor iz Vašeg opusa. Koje biste filmove Vi neizostavno uvrstili?

Ne terajte me da biram među vlastitim filmovima, da jednom kažem da je bolji od drugoga. Svaki od njih je komad od tri ili četri godine života i jednostavno ne mogu da kažem da li mi je ovaj period života bio bolji od onog drugog ili trećeg.

Vaši filmovi su prikazivani i cenjeni širom sveta. Je li to ono što ste želeli kada ste kretali na studije u Pragu?

Kada sam kao nadobudni mladić odlazio na studije u Prag nacrtao sam kartu po kojoj će ploviti moj život. Na njoj je nakon Praga bilo predviđeno putovanje kroz sedam mora što je predstavljalo ideju o sedam igranih filmova koje ću snimiti. Nakon njih bila je ucrtana drastična promena i trebalo je da se skrasim u Veneciji, gde ću ostati do kraja života. To je bio plan. Čaruga je bio taj sedmi, završni film i nakon toga je zaista došla drastična promena. Prestao sam igru s filmom i otišao, ali ne u Veneciju, već u Ameriku. Tako su se život i plan o životu jednostavno razišli. A kako mi se život više nije držao plana, zaključio sam da ni sedam ne mora biti završni broj mojih filmova. Tako sam nakon desetogodišnje pauze snimio još nekoliko. I za svaki sam tvrdio da mi je zadnji. Evo, sada znate sve o meni.

Bitno obeležje Vaših filmova često su ljubavne priče, strast, erotika, ali i društvena kritika, satira, etički principi… Kako mirite ili spajate sve te elemente?

Oko kategorija koje ste nabrojali uglavnom se i vrte naši životi. U toj kontradikciji je i njegova lepota, muka i veselje. A kako filmovi, hteli mi to ili ne, izviru iz naših života, naravno da se sve te različitosti u njima ocrtavaju, zapliću i odpliću.

Šta savetujete Vašim studentima u Ohaju – kako sačuvati stvaralačku svežinu i integritet, kao što Vi uspevate već gotovo pola veka?

Pokušavam da ih nagovorim da žive pune živote. Da ne zaključavaju niti jedna vrata, da budu otvoreni za sve i da prođu kroz sve kroz šta mogu proći. Da se ne daju zaustaviti dogmama, religijskim normama i utabanim postulatima građanskog života. Da jedino tako mogu nakupiti u sebi ono iz čega će crpeti potrebu za pričanjem priča i energiju da ih pričaju.“Hau!”, rekli bi Sijuksi.

Da li spremate novi film? Možda nešto iz Vaše iskrene i duhovite knjige “Neispričane priče”?

Ne iz knjige, ali – da, strah od stajanja me tera da pokušam da radim i četvrti “zadnji” film. A i Ante Tomić me malo pogurao. Već duže od godinu zajedno slažemo scenario za nešto što bi trebalo da se zove Svemu dođe kraj. Naslov sve govori.

Jedan ste od osnivača i bili ste umetnički direktor čuvenog festivala u Motovunu. Kako iz tog ugla vidite festival na Paliću?

Motovun i Palić? “Pobratimstvo lica u svemiru”, pjesma Tina Ujevića, počinje stihovima:

Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti

koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.

I ono sve što ti bje, ču i što sni

gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.

Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.

Mi smo svi prešli iste putove u mraku,

mi smo svi jednako lutali u znaku

traženja, i svima jednako se dive.

Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti…”

Tokom 90-ih bili ste u svojevrsnom izgnanstvu u Americi, a 2018. u Hrvatskoj ste dobili nagradu za životno delo “Vladimir Nazor”. Kog žanra bi bio film o jednoj takvoj biografiji?

To je žanr u koji manje više spadaju i svi moji filmovi – tragikomedija. Kada sam potpuno neočekivano dobio tu nagradu prijatelj Ivica Ivanišević, splitski pisac, poslao mi je SMS: “Objavio si memoare, dobio ‘Nazora’ za životno delo… Boga ti dragoga, zvuči kao da se razdužuješ.”

Glosa: Ante Tomić ja već duže od godinu zajedno slažemo scenario za nešto što bi trebalo da se zove Svemu dođe kraj. Naslov sve govori.

Datum:

01/01/1970