Vaš film govori o odnosima između mladih ljudi, ali pored toga on takođe suptilno govori o novoj slici Evrope, o mladim ljudima koji menjaju mesto življenja, koji se sele sa Istoka na Zapad, o njihovim pričama u novim okruženjima. Da li ih te činjenice čine drukčijim ljudima?

Ovo je veoma specifično antropološko, sociološko pitanje, a sa moje tačke gledišta, a ja nisam naučnik, na tu pojavu mogu da gledam isključivo iz ličnog iskustva. I sama sam napustila svoju zemlju i preselila se u London, i od tog trenutka imam dva doma i mislim da svi mi sa sličnim iskustvima imamo dva doma, a da smo sami negde u sredini, pokušavajući da sedimo na obe stolice. Mislim da ljudi koji žele da odu u inostranstvo ne traže samo novac, nego pronalaze život koji će ih učiniti jačim, hrabrijim, spremnijim na avanturu. To dvojno iskustvo ih čini svesnijim sebe.

Ovo je vaš prvi dugometražni film. Da li je bilo teško sakupiti novac za film?

U mom slučaju je bilo teško. Film je finansiran češkim, slovačkim i irskim novcem. Prvi producent se povukao jer nije verovao u priču, tako da smo ponovo počeli 2005. godine i trebalo nam je duplo više vremena za film. To je bilo veoma teško iskustvo, žena debitant iz istočne Evrope, koja pravi film u zapadnoj Evropi. Mislim da sam imala sve loše bodove za ovaj posao.

Da li u filmu postoje određeni autobiografski momenti? Da li vas je sopstveni život inspirisao da napišete i snimite ovakvu priču?

Iako sam imala slična iskustva, radila sam kao konobarica i sretala sam ljude koji su slični likovima u filmu, ali ovo ipak nije moja priča. To bi bilo previše, mislim, previše ogoljena intima. To nije moja priča, ali na određen način, može da bude priča o svima nama.

Z. Trklja