Delom inspirisan rukopisima Henrija Dejvida Toroa, PRIKRIVANJE pokušava da istraži ideje otuđenja, samoće i potrage za kontemplativnom ravnotežom. Obojen ponekad teškim, poetskim ekspresijama, u isto vreme zaštićen od jeftine patetike, film prati unutrašnje svetove trojice neuklopljenih pojedinaca. Sebastijan otkriva neraskidive veze koje čovek mora da ima sa prirodom, mladi otac sa bebom pokušava da zaštiti sina od svakodnevnog oticanja vremena, mladić u ukradenom kanuu odlazi niz reku...
Svaka od ove tri sudbine nosi atomski naboj beznađa koji prikriven čuči u tihom švedskom (ili bilo kom drugom) predgrađu. Gledalac će na momente osetiti nelagodu i strah spram junaka, bojeći se da ne skliznu u samoubistvo ili neku drugu vrstu nihilizma. Autori filma jasno nam pokazuju da se apokalipsa već desila i da sada zbilja živimo u postapokaliptičnom dobu. Dobu, u kojem je ponovno spajanje čoveka i prirode postalo nemoguće.ž

Z. Trklja

Teško je biti kaznena ekspedicija, bilo da ste Goran Marković i dobijete sve najvažnije nagrade na svim domaćim i prestižnim međunaronim festivalima. Ako ste negativaca u serijalu o Džejmsu Bondu to je potpuno druga priča, ali ako ste u isto vreme i gubitnik festivala u Kanu jer Tim Barton preferira filmove iz Azije sa neizgovorivim imenom reditelja... Ipak kada si na tuneji možda vam se i posreći... Upravo na Paliću...

D. Tucaković

Ovaj igrenjak artikuliše motiv podvojene ličnosti, uveliko eksploatisan u kinematografiji. Diego (Vim Helsen), nepatvoreni gubitnik, nesigurni stidljivko, nakon što je, sletevši s prozora, udario glavom o tle, budi se kao Toni sigurni, samopouzdani kaskader. Film počinje kao komedija, traje kroz galimatijas obećavajuće ljubavne priče, uz nezanemarljivu količinu erotskih nanosa, a završava se kao drama. Naracija je labava, poprilično digresivna u odnosu na baziču temu. Ipak, Van Hes je koliko-toliko uspeo da izvede do kraja lik glavnog junaka. Dijego/Toni postaje mentalno jači i sigurniji, i uz podršku doktorke Jaane (sjajna rola Kristin Van Pelikom), od luzera postaje vođa kaskaderskog tima. Reditelj se nije upuštao u esejiziranje i komentarisanje, nego je pustio da stvari teku svojim tokom, dokumentaristički, što je očuvalo kohezionu strukturu filma.

Đ. Kuburić

Kada se u izvesnom minutu filma pored glavnog junaka probudi osoba koju on ne prepoznaje, a koja tvrdi da su pre toga zajedno legli u krevet, prva asocijacija je Dejvid Linč i film IZGUBLJENI PUT (LOST HIGHWAY) svojevremeno prikazan na Paliću dok se još nije profilisao kao Festival evropskog filma. Ali u mađarskoj POLIGAMIJI onaj koji se menja je žena, a gde je žena tu su i nevolje, pogotovo ako se zove Lili, što bi u biblijskom smislu značilo ona Lilit koja je prethodila Evi.

Od strašnog do smešnog nije ambis, i ova komedija koja počiva na sjajnoj dosetki, svoj šarm bazira na pozitivnoj frustraciji svakog „strejt" muuškarca koji bi hteo da se jednog jutra probudi sa novom ženom, ali bez starih komplikacija. POLIGAMIJA je u isto vreme britka kritika licemerja savremenog mačo dominantnog društva, ali i mitska pričao o večitom okršaju polova, gde uvek ne pobeđuje najbolji. Ako je neko savremeni mađarski film doživljavao kao lavirint depresivnih tema, evo uveseljavajućeg dokaza da i paranoja može da bude zabavna.

D. Tucaković

Omnibus NEKE DRUGE PRIČE osmišljen prema ideji Nenada Dukića, objedinjuje pet kratkih priča rediteljki iz republika bivše SFRJ, koje se bave trudnoćom. Filmovi su različite tematike i trajanja i ne čine kohezivnu celinu, ali omnibus forma predstavlja dobru priliku za razvoj i promociju balkanskih ženskih talenata i saradnju među nekad zaraćenim nacijama. Najsnažnijia u smislu zanata, glumačke igre i naracije je napeta srpska priča. Dok srpska priča deluje kao kompletan film, ambiciozna bosanska priča je drama koja ostavlja utisak teme sa otvorenenim krajem, sa nijansiranom tragikom koja sugeriše kompleksnost van obima kratkog filma. Neujednačena makedonska priča dešava se u privatnoj klinici gde se narkomanka bori da zadrži bebu. Najduža i najneuprivlačnija, hrvatska priča prati mentalno nestabilnu slikarku, dok smirena slovenačka priča o opatici sa verzijom bezgrešnog začeća, završava omnibus sa nelagodno humorističkim tonom.

Alisa Sajmon
Preuzeto iz lista "Verajeti"

Možda nije fer, ali znam šta ste radili prošlog leta. Ali ne u Holivudu nego u Rusiji. OK. Išli ste na festivale od Berlina, pa naniže i pobeđivli. I na Paliću će biti tako. Ovog leta. Jer ste najbolji. Podsećate nas na traume detinjsva i otvarate stranice uvek bolje budućnosti. Između Frojda i Lenjina dva putića vode. Superiorna gluma, jetka režija... Javlja mi se... Višestruki pobednik ovog leta...

D. Tucaković

Naslov ISKUŠENJA SVETOG TONIJA aludira na motiv „iskušenja svetog Antonija" - vividnih priviđenja koja je ovaj protomonah doživljavao u egipatskoj pustinji. Zato ni usud Tonija, pripadnika estonske više srednje klase, ne treba tumačiti u ključu realističnog, niti očekivati prevlast ma koje pripovedačke logike osim one koja proždire sve ostale - logike košmara i kušnje. Na mahove, film pruža i odraze društveno-ekonomske situacije u Estoniji: večerama i žurkama imućnijih suprotstavljena je beda bivših radnika pozatvaranih fabrika. ISKUŠENJA SVETOG TONIJA kao da su snimljena tako da prizivaju asocijacije, te čoveku padaju na pamet i Bergman i Tarkovski, i Erland Jozefson (jedini glumac koji je igrao kod obojice, a koji neobično liči na našeg Tonija), i francuski egzistencijalizam, i Beket, i ranohrišćanski oci, i šta sve ne, a da ne zna čime bi to opravdao (osim možda mirisom).

D. Vasić

Kažu da postoje nekoliko recepata, a onaj najgori je jo-jo. Mršav si pa se ugojiš. Ali tehnologija se razvila... Liposukcija (kažu primenjena od nekih domaćih reditelja, ali ne možeš da skineš više od pet do sedam kilograma). Ultrazvuk, nema rezove, a tanjiš se. Oba sistema imaju manu. Ne može da se krka posle jer ide u geometrijskoj progresiji. Ombudsman, naš srpski, kaže da nije politički korektno reči da si debeo, svi eufizmi su OK, ugodno popunjen, opušten... Prvacima sveta i Evrope u fudbalu sve se oprašta, pa i da kažu da je neko i debeo... Ali sasvim ne sigurno Iniesta...

D. Tucaković

Kada ponestane pravovernih uvek je dobro setiti se neke sekte iz bogate ljudske istorije. Molokani (oni koji piju mleko) su bili sekta ruskih „pravovernih duhovnih hrišćana" koji su posle rusko-turskog rata (1877-1878) proterani iz carske Rusije, daleko na Kavkaz. Poslednji molokan, Miška, živi u mestu Kars. Njegova dobrota biva oštro suprotstavljena lošoj karmi lokalne starice koja, strasno želeći da Miška ode iz sela, od malog Miškinog duga u lokalnoj bakalnici napravi skandal zbog kojeg će Miška selu pokloniti svoj klavir da bi pokrio dug. Najmlađa staričina unuka, talentovana i svojeglava devojčica, tajno je do tog trenutka učila da svira klavir kod „velikog čoveka" Miške. Sad kad je klavir otet i kad selo ne zna šta će sa njim, biće potreban trud cele zajednice da bi se talentovana devojčica poslala na školovanje. Priča o ljudskoj dobroti, o pakosti, o želji za ponovnom građenju života, ovaj put na temeljima Miškine jednostavne etike.

Z. Trklja

PANIKA U SELU je dugometražni animirani film baziran na seriji petominutnih filmova o dogodovštinama kauboja, indijanca i konja. Njih trojica žive u kući, odmah kraj temperamentnog traktoriste Stivena i njegove voljene žene Žanin, koji u slozi i ravnopravnosti dele imanje sa svesnim i rečitim životinjama. Spletom nesrećnih, slepstik okolnosti, kauboj, indijanac i konj će ostati bez kuće, konj neće stići na časove klavira kod simpatije, slučajnim pritiskom na enter narudžba za cigle će se uvećati do nesanjanih razmera... Potraga za izgubljenim domom će ih odvesti duboko u podzemni svet u kojem žive kupoglava stvorenja spremna na svakojake prevare.
Autori Stefan Obijer i Vinsent Pata maestralno ukrštaju nadrealnu priču i čudne, ali vrlo životne likove (dečije plastične figurice za igru), prostirući pod potku majstorski zanatski rad koji, tokom 75 minuta filma, nikada ne odnosi prevagu nad toplim, životnim i duhovitim avanturama kauboja, indijanca i konja.

Z. Trklja

Ako vam ne dosadi da kukičate goblene, pljačka je sledeća najbolja stvar. Pogotovo ako u filmu igra Franciska Vajs dobra poznanica Palića. U vreme tranzicije tajkuni i oligarsi su negativci, a lopovi, rauberi kako bi se reklo u zapadnim krajevimna, su samo oni koji pokušavaju da ukapiraju pravila igre, u kojoj oni koji kradu su mnogo dobri momci, a oni drugi idu u mardelj. Raub(er) tako se zove još jedna kartaška igra u krajevima našeg festivala, ali i bez imalo rizika možemo da kažemo, ovaj film zavređuje vašu pažnju.

D. Tucaković

Kada nije ni 8 1/2 a još manje balkanskih 7 1/2 onda se ustaje osam puta uzalud. Osam nije mitski broj? Ili možda jeste? Dva bračna para puta četiri puta problema daleko od Felinija, a veoma bliski tranziciji sa pogrešne strane globusa. Kao što bi Sartr rekao - metafizika je tek poslednja u redu. Ako su je prepoznali japanci, šta tek mogu da kažu balkanci, kojima buđenje otvara sukob između algebre i metafizike. Tajna možda nije samo u jednom snu, ali puta osam... pogodi ko sam...

D. Tucaković

Linija koju povlači radnja LISICA, prateći stanje junakinje Betke, od početka do kraja kreće se nedvosmisleno nadole. Kasni flešbek otkriva polazni impuls tog propadanja; poslednji kadrovi filma dovode ga u stazis i zatim, za nadati je se, najavljuju preusmerenje. Niz tu liniju LISICE razrađuju popularni motiv posrnuća i iskupljenja, ali dvostruk i prepleten, jer se odnosi kako na Betku, tako i na njenu stariju sestru Tinu. Jezivi životinjski krici, koji se povremeno čuju, daju ovom filmu takt, a crvene lisice, koje se kao lutalice kreću Dablinom i od kojih krici potiču, daju mu naslov - koji se istovremeno može tumačiti kao gotovo tepajuća metafora za sestre Betku i Tinu. Krici akcentuiraju njihov maltene kobno nerazrešen odnos, koji leži, pre svih ostalih okolnosti, u osnovi njihovih problema.

D. Vasić

Gde počinje ljubav, a gde se završava seksualnost, te dve stvari mogu li biti jedno, ili se radi o dvema različito strukturiranim pojmovima, a njihov istorijat razvoja da li, ili u kojoj meri zavisi od naše sopstvene ličnosti, društvenim stereotipima, svog vaspitanja, naše slike o telu pa i duhovne kondicije? Gde se može uhvatiti na delu intimnost? Možda upravo to, ili nešto sasvim slično čini kičmu priča, koje predstavljaju samostalna poglavlja filma INTIMNI PUCANJ U GLAVU Petera Sajkija.
Radnja filma se odvija u toku jednog dana. Četvorica muškaraca neovisno jedan od drugog, nakon teškog dana provodi veče u istom noćnom klubu. Međutim u ovom slučaju klub nije pun zbog žena, koje se izvijaju na cevima, već zbog toga, jer u polutami i uz treštavu muziku se može istinski patiti. Četiri muškarca, četiri bolne priče se stapaju u istom noćnom klubu, i dok oni posmatraju golišave devojke, mi posmatramo njihove živote.

A. Širbik

Siže: Jedan sredovečni bračni par dobija novu mogućnost od sudbine; da na mesto svoje, u saobraćajnoj nesreći poginule ćerke, prihvate nepoznatu osobu, koju zapošljavaju kao kućepaziteljku. Prisustvo Ane, gluvoneme devojke, izgleda kao da će sve da promeni. Da li bračni par zna da se saživi sa ovom neočekivanom mogućnošću? Radi se o jednoj crno-beloj priči ispričanoj iz ugla gluvoneme devojke.

Centralna tema Pačkovskijevog filma DANI ŽUDNJE je skrivena lepota. Tačnije, gubitak te lepote, njeno silovanje, traženje, skrivanje i nalaženje. U crno-belom ostvarenju središnju nit predstavlja dvojac bojažljive Ane (Oršoja Šefčik) začuđenog pogleda, i logorejične lepotice, gospođe Angele (Ketrin Vilkening) koja puši cigaretu za cigaretom i utapa tugu u sirovom telesnom iskustvu seksualnosti. Iz ove situacije, iz ovog neobičnog, dinamičnog odnosa proističu dalje niti priče i pojavljuju se i ostali likovi: Angelin muž (Žolt Laslo), eminentni očni hirurg koji se zapošljava kao konjušar, da bi čisteći štalu preuredio u sebi težinu života, ili lik tupavog direktora firme koji za dobru platu očekuje seksualne protivusluge ili dodvoravanje, a takođe i lik Mikija, noćnog čuvara u samoposluzi koji se zaljubljuje u Anu i sav srećan učestvuje u porodičnom ručku sa „roditeljima". U filmu se susrećemo sa likovima koji svoju ličnost izražavaju prvenstveno kroz instrumente govora, što je samo pojačano karakterom Ane „ko zna kakvog porekla", gluvonemom, devojkom iz doma, koja bi imala mnogo toga da kaže, ali joj krst nametnut životom to ne omogućava. Za razliku od nje, u filmu se susrećemo i sa mnogo likova za koje bi bilo bolje da ćute.

A. Varga

Evropa je sjajno mesto dok god se jedan od najboljih savremenih italijanskih reditelja zove Ferzan Ozpetek. Poreklom sa Balkana, on čini da Berluskonijeva Italija liči na razbarušeni Stari kontinent pedesetih, kada se verovalo da posle „strašnog rata" ništa gore ne može da se desi. Ako je naivnost vrlina, ona je ugrađena u Ozpetekove junake, koji su u pohod na svetske festivale krenuli od Venecije 2009, da bi ga zaokružili na Tribeki. A na Paliću tek čekaju svoje balkansko overavanje. Jer samo u magmi balkanskog karakazana znaju da isplivaju one prave vrline koje neki neoprezno mogu da pročitaju kao prve znake dekadencije, zapadne civilizacije. Kada si u Rimu, ponašaj se kao Rimljani, ali, brate, kad nemaš pojma, onda pali..., što bi rekli Turci... ili Srbi... ili Zemunci... Kažu da je Kolumbo na svoje putovanje poveo i jednog Zemunca. I dođu oni tako do obala Novog kontinenta za koji još nije znao Amerigo Vespući, i uto se pojave domoroci... „Ko su ti, bre, ovi Indijanci!?", upita Zemunac Kolumba. Sve ostalo je legenda.

D. Tucaković

Film LJUDI NA MOSTU mlade turske rediteljke Asli Ozge prati tri odvojene ljudske sudbine koje zapravo pričaju istu priču. Prvobitno zamišljen kao dokumentarac, film bolno precizno opisuje živote protagonista koji se stalno vrte oko mosta preko Bosfora koji kao da simbolizuje njihov željeni prelazak u društvo bogatih i uspešnih. Sreća će, misle oni, doći ako dođe i novac.
Bilo da se radi o Fikretu, maloletniku iz geta, ili o usamljenom saobraćajcu Muratu koji partnerku traži preko interneta, ili pak o taksisti Umutu koji ne uspeva da finansijski zadovolji snove svoje žene, film nepogrešivo ogoljava teme koje mnoge sociološke studije ne uspevaju da doreknu na običan, ljudski način.

Trka za novcem, uspehom i mestom pod suncem megalopolisa iznova otvaraju poznate teme o bespućima masovnog društva. Dečačko gubljenje nevinosti se plaća novcem, bračna sreća takođe, a kada saobraćajca Murata blind date sa interneta upita koliko zarađuje, sva njegova dobrota i plemenitost istopiće se u nevelikoj sumi lira koja će ga odrediti kao čoveka.

Z. Trklja

Nedavno nas je napustio velikan filmske glume, ali pre svega čovek, Bekim Fehmiu. U njegovom humanom ili, kako bi to rekao njegov mlađi sin Hedon - samurajskom kodeksu, besa je bila nešto veće od reči, nešto što spaja, a ne razdvaja narode koji na svojim grbovima i zastavama imaju orlove, Albance i Srbe. Iako je BESA Srđana Karanovića minuciozno smeštena u tačan istorijski kontekst, ona govori o buretu baruta, nacionalnih odnosa i predrasuda, sposobnom da eksplodira kao paklena mašina svakih pola veka, a zatim sa milenijumskim ubrzanjem svaki put kada joj padne napamet. BESA majstorski podseća na vreme kada slike nisu bile brže od oka, a emocije ne uvek nužno politički korektne. Duo Krajnc-Manojlović, utopljen u gamu besprekorne Trninićeve fotografije i lucidnog Simjanovićevog izbora muzike, u viziji maestra Karanovića, mikrokosmos napuštene škole pretvara u treptaju oka u neizvesnost današnjice, kada niko neće da da besu, da ga ne ubije prejaka reč.

D. Tucaković

U središtu ovog labavo struktuiranog trilera nalazi se štek - prostrani apartman, koji služi petorici sredovečnih, situiranih, uspešnih i oženjenih muškaraca, za tajne seksualne radnje. Stvari idu onako kako se to samo poželeti može, sve dok tamo nije pronađen leš mlade žene. Naizgled čvrsta i ležerna, veza među prijateljima puca kao tanak led.

Priča nudi nekoliko međusobno isprepletenih narativno-semantičkih nivoa, povezanih nelinearnom, mozaičkom naracijom. Film je sav u flešbekovima i flešforvardima, tako da gledalac ne spoznaje sve odjednom i redom, već u pabircima. Ovakvo dramaturško rešenje pruža reditelju Eriku van Luju mogućnost da ostvari određeni stepen napetosti, ali nije uvek i svrsishodno, s obzirom da neki fragmenti nastoje da se otmu kontroli. U ovom slučaju, reditelj je ipak uspevao da kako-tako pokupi sve svoje konce, te da obuzda komplikovani scenario, kao i da - kroz zanimljivu globalnu metaforu o preljubi i njenim aspektima - progovori ponešto i o hipokriziji.

Đ. Kubirić

Tematski okvir ILEGALCA veoma je rabljen u evropskim kinematografijama u poslednjoj deceniji, i tiče se istočnoevropskih i nelegalno nastanjenih žitelja u Zapadnoj Evropi. Tanja (bivša francuska učiteljica ruskog porekla), koja u Belgiji radi kao spremačica, uhapšena je „bez papira", posle rutinske policijske provere, ostavivši 13-godišnjeg sina Ivana, o kojem se brine njena beloruska prijateljica. Uspostavivši ubedljivu interakciju između ličnog (Tanjina želja da istraje, boreći se za sebe, sina i vlastiti dignitet) i opšteg plana (društvena osuda brutalne policijske represije prilikom deportacije ilegalnih emigranata), reditelj Olivije Mas-Depas podario je suvisli, angažovani film, sa zaokruženim karakterima i čitkom hronološkom naracijom, uz upotrebljive retrospektivne scene. Interpretirajući Tanju, En Koesen ostvarila je zavidni stepen ekspresije i discipline, podarivši liku svedenost, odlučnost i harizmu. ILEGALAC je tako psihološki triler, u čijoj pozadini egzistira nedvosmislena društvena kritika.

Đ. Kuburić

Iznenađujuće malo vremena potrebno je gruzijskim ULIČNIM DANIMA da uvedu nekoliko tipskih, ali ne i stereotipnih likova, sa njihovim međusobnim odnosima, energetskim rezervama prošlosti i društvenim miljeom u kome su se zajedno našli, i da na prirodan način u svesti glavnog lika, narkomana Čekija, uspostave konfliktornu situaciju, čije krivudavo razrešavanje prati tok filma.

Uloga Ike u ovom filmu odglumljena je na pravi način, i Ika je izuzetno živ lik - dete bogatog a prezauzetog oca, kratkoročnih ciljeva, koje želi odmah, želi najbolje, živi bez odgovornosti i bez poštovanja. U njemu ima još zdrave energije, mladićke srčanosti i izvesnih talenata; Čekijeva propast, uz odbijanje da se upropasti još neko, može mu poslužiti kao dvostruka, dvosmerna opomena. Najzad, film možda najviše postiže na planu socijalnog komentara, ujedinjujući retoriku zalagaonica, narko-dilera i kreditnih banki u izražajni jezik društva pohlepe, svadljive sebičnosti, nasilja i nerazrešenih dugova.

D. Vasić

Moram reći da prva scena filma počinje jednom tipičnom situacijom, ali glumačka igra je toliko neuverljiva, da čovek ima osećaj da gleda film. Kako radnja filma odmiče, moram uvideti, da je možda problem sa gledištem moje prijemčivosti, da ono, što sam do sada smatrao izveštačenim i verovao u to, može se desiti isto tako i u stvarnosti, može se realizovati baš onako, kako i u ovom filmu, da u svakodnevicama postoje slične, isto tako izveštačene i odglumljene situacije, u kojima se oponašaju stereotipne načine ponašanja.

Ovaj film govori o odraslima, koji - iako ne uvek - u izvesnim situacijama nisu u stanju da se ponašaju kao odrasli, ponašaju se kao nedotupavna, kenjkava deca. Film Šimona Saboa je generacijski igrani film, koji nas vodi u svet mladih danguba, cunjala velikog grada 21. veka, a ne pokušava reći, da svi bi bili ovakvi, da nema dovoljno alternativa, već samo prikazuje sedam epizoda, sedam svakodnevnih priča, koje u svojoj mizernosti ponesu sa sobom gledaoca.

A. Širbik

Debitansko delo Gusta Van den Bergea nosi fantazmogoričnu, osobenu priču, o trojici živopisno stilizovanih prosjaka, koji, diljem tri uzastopne godine, za Božić, upriličavaju svojevrsne „performanse", ne bi li štogod ućarili. Mladi reditelj je lucidno i originalno interpolirao izvesne hrišćanske značajke, razvijajući kroz tri rezolutna poglavlja likove u njihovim menama. Ključna scena, kada zalutali prosjaci ulaze u usamljenu kuću, u kojoj zatiču oca i majku sa tek rođenim detetom, sublimiše i određuje potonje svetonazore. Jedan od njih ubeđen je da je dečak inkarnacija Hrista; drugi sklapa ugovor sa đavolom: treći ostaje neutralan.

Realizovan u rezolutnoj crno-beloj tehnici, kroz impresivne zimske slike Flandrije, i ingenioznom pozicioniranju vremena (sve deluje nekako srednjevekovno: kuće bez struje, trščani krovovi... ali uz uprizorenja atomskih elektrana i slika grada sa neboderima, koje nehajno promiču pustim pejsažima), ovaj izvrsni film, sa veličanstvenom muzikom, ekspresivnom kamerom i besprekornom montažom, istinski je sineastički praznik.

Đ. Kuburić

 

Kada je domaći film proizvod mladalačkog entuzijazma, on uvek nagrađuje gledaoca iskrenim emocijama i nepogrešivim slikanjem bezlične stvarnosti. S druge strane, ako mladi autori pokušavaju da budu pretenciozni, te da u delima beskrajno citiraju uzore, rezultat je po pravilu loš, nekoherentan I nenadahnut film. Zanat incestno vezan za tehnologiju. To nije slučaj sa filmom JA VEĆ JESAM SVE ONO ŠTO ŽELIM DA IMAM Daneta Komljena. Statična kamera posmatra fragmente iščupane iz života mladića, potpuno ophrvanog ljubavnim problemima, koji utočište nalazi kod sestre, takođe otuđene osobe razapete između usamljenosti i jednoličnog noćnog posla u hipermarketu. Ta poetsko-slikarska upotreba kamere prosto oživljava likove i, bez mnogo glume, emocije prosto cure sa platna. Komljen, ovim filmom-pesmom, dokazuje da jadi koje proživljavamo u nežnom dobu, zauvek određuju naš senzibilitet i odnose sa drugim ljudskim bićima. Sjajan film!

ZT

Ne znam kako vi, ali ja ovaj film gledam kao metaforu. Smeh odvratnog debelog poslovođe koji odjekuje i zapljuskuje lice glavnog junaka, malog brke, je smeh konvencija koje ne trpe odskakanja od društvene uravnilovke očekivanih životnih procedura. Kada brka potraži mesto za šankom u baru retko naseljenom ljudima koji su se predali pred armijom ambicioznih, tamo će pronaći jednako za život nezainteresovan bend THE THE'S i njihovu veliku i predivnu pevačicu Betty. Dokaz da je njihova iznenadna ljubav iskrena i prava, doći će kroz smeh odvratnog poslovođe, kada se njih dvoje podvrgnu tom nepogrešivom lakmus-testu. Tako smeh odvratnog poslovođe postaje smeh, konvencijama okovane, većine. Većine koja je nesposobna da svari iskrenost i različitost, nego joj se radije podsmeva.

Z. Trklja

Ovaj predivan dokumentarac o čoveku koji je pobegao od ljudi i sveta u svoj hobi fotografisanja leptirova i slepih miševa, pokazuje kako priča o malom čoveku može da bude epska i arhetipska. Iako puna nade da će se njen ludi sin oženiti, njegova majka nema iluzija o tome šta žele moderne žene - novac, uspeh i skupe automobile.
Lubo je potpuno obuzet svojim svetom koji bukvalno naglavačke izvrće opšteprihvaćen moderan način života. Ta negacija gravitacije, jednostavno postignuta kroz okretanja kadra, kjubrikovski efektno govori o celoj laži i nesreći na kojima se odmara svet potrošača i koncept novcem valorizovanih osećaja.
Film u filmu, koji je u detinjstvu snimio Lubo, stvara potpunu sliku o ovom divnom čoveku koji je, bežeći od ljudske pohlepe, pronašao utočište u mračnim pećinama i napuštenim rudarskim oknima. U njegovom dečačkom filmu on putuje svemirskim brodom na planetu kojim vladaju leptirovi. Kod kuće, na zemlji, Lubo se od ljudi sklanja u svet slepih miševa koji vise naopačke.

Z. Trklja

Priča PRASIĆA prati sazrevanje srednjoškolca Tomeka u poljskom gradiću na nemačkoj granici, primarno oko ulice/graničnog prelaza Šopenštrase u vremenu ulaska Poljske na šengensku listu. Grozni Zapad PRASIĆA primarno se pojavljuje u željama mladih: klubovi, sponzori, izbeljeni zubi, brza vožnja postaju prihvaćena normalnost. Školovanje je nepotrebna obaveza koju nastavljaju da odrađuju samo šmokljani. Klub "Zodijak" prikazuje nam uistinu raznolik svet: đuskavi tinejdžeri, bogati mladići i požudni starci. Sekundarno, Zapad dolazi fizički, u obliku mračnih automobila, koji se pojavljuju niotkuda i kupe dečake, pristale na usluge. Snažan puls tržišta seksualnih usluga formira karakterističnu hijerarhiju sa decom-radnicima i svodnicima. Klijentela je nemačka, a Šopenštrase je žila kroz koju se konstantno pumpaju novac i ljudska tela. Upada u oči da se gubljenje Tomekove nevinosti u rukama prve mušterije poklapa sa ulaskom Poljske na Šengen. Svi pedofili koji se pojavljuju u ovom filmu su homoseksualni, te Tomekova poseta berlinskoj gej-paradi i sama izgleda ideološki relevantna. Sa tako podešenim parametrima svet glavnog lika spiralno ide nadole, bez obzira na institucije škole ili crkve koje bi ga možda zadržale. Sve je sračunljivo. Jedini apsolut je novac. On je jedina vrednost, nezavisna promenljiva. Odnosi među ljudima, snovi, prijateljstva, svi su zavisne funkcije tog apsolutnog parametra.

D. Vasić

Šta sve može naopčke da krene u životu jedne žene? Pogotovo ako se radi o fenomenu zvanom deja vu... već viđeno... već bilo ...a ponavlja se ... Nije to DVOSTRUKI ŽIVOT VERONIKE Kišlovskog, ali junakinja Borisa Lankoša nosi breme ženske sudbine u vremenima koja se menjaju, kako bi rekao Bob Dilan, ali nikada na bolje. Ili je to začarani krug, osuđen da se ponavlja, bez obzira na epohe i društvene okolnosti? Ako u sumornosti nađete humornost, već ste dobitnik. Ova priča nije eksluzivno poljska. Naići će na mnogo razumevanja svih žena u tranzicionoj magmi, željnih da sukob polova i muška paranoja od povratka matrijarhata, postanu deo istorije, i da otvore vrata nekim drugim vremenima, u kojima će „žena biti žena" (Godar).

D. Tucaković

Gluvarenje može da bude vrlo konzistentan pogled na život. Beogradski žargon preferira termin „blejači". U Belgiji oni su baroni. U striktno aristokratskom smislu. Pozicioniranje barona baš i nije ako jednostavno. Nešto između vikonta i grofa, ponekad i samozvanac, u svakom slučaju hedonista, za koga je svet njegova ostriga koju će da pojede, pre nego da bude izabran od, recimo, hobotnice zvane Pol. Ali to je neka druga priča. Kada bi bio samo socijalni porteret marginalaca, ovaj film ne bi zaslužio ni delić priznanja koje je dobio na festivalima u Roterdamu i Marakešu.
Kao felinijeve DANGUBE „baroni" su laki za identifikaciju svakome ko je kao sopstevno načelo izabrao maksimu Šulcovog strip junaka Čarlija Brauna: „Ne postoji tako veliki i komplikovan problem, a da ne možeš da pobegneš od njega". Na šta me to podseća...

D. Tucaković

Slučaj je hteo da u nedeljni dan, kada je Žilnikov film STARA ŠKOLA KAPITALIZMA otvorio program Paralele i sudari u subotičkom bioskopu "Jadran", grad bude blokiran lakim policijskim snagama usled poseta dvojice državnika pod čijom se ideološkom tendom kreću svi antagonizmi poražene ekonomske i uništene duhovne tranzicije. Opšti nedostatak ideološke matrice koja bi pod svoje okrilje primila potrošene proizvodne snage, masovna produkcija zabave i potpuni nestanak empatije, od nekadašnjeg (možda nezrelog) društva pravi feudalni posed koji isključivo služi interesima novog plemstva, to jest držaocima kapitala.
Ipak, sirene koje su pratile crne limuzine nisu mogle da utišaju vatrene Žilnikove reči koje je (gotovo kao sa barikada) izgovorio na jučerašnjoj konferenciji za štampu na Velikoj terasi. Te reči i činjenica da sa margine po pravilu dolaze iskrene analize i autentična svedočanstva o propasti zdrave ljudske zajednice, stavlja Žilnika u vrh beskompromisnih kritičara savremenog sveta. Nagrada "ERSTE Underground Spirit" koja je Žilniku dodeljena odlazi u prave ruke. U ruke koje još nose vatru i osvetljavaju naše tumaranje u ideološkoj tmini.

Zoran Trklja

 

Možda nije vreme za komediju, ali je možda vreme da Francisku Vajs promovišemo u heroinu ekscentrične komedije. Naslov filma sugeriše na nasleđe pop kulture, od muzike The Beatles, preko filma - Mineli, Godard ili ko god već... Današnji begunci ne beže od zakona nego od samih sebe i zato beži ... ili kako Partibrejkersi kažu, kreni prema meni... Vidimo se Franciska, jer svaki puta nam je drago kada dođeš na Palić...

D. T.

Poljski film SVE ŠTO VOLIM ponavlja formulu u kojoj se okušala svaka kinematografija na svetu - na istorijskoj pozadini društvenih turbulencija 20. veka slika ličnu priču mladih. Prepoznatljivost formule sama po sebi ne predstavlja problem; u taktu zadatom ličnim i istorijskim sećanjem moguće je razviti originalnu melodiju, okrećući se temama koje se u savremenom trenutku čine najrelevantnijim.

Kroz doživljaje maturanta Janeka, SVE ŠTO VOLIM pokušava da govori o kompromisima koji obeležavaju prelazak iz mladog u zrelo doba, o mačevima sa dve oštrice, o dvosmislenosti, na političkom (u pitanju je Poljska ranih osamdesetih godina) i erotskom planu.

Verodostojnost priči umnogome oduzimaju izvedbe glavnih glumaca - Janek prečesto ne liči na srednjoškolca sa unutrašnjim konfliktima koji se javljaju po prvi put, i sa kojima tek počinje da uči da se nosi, već na apsolventa dramskih umetnosti sklonog histeriji i grimasama. Basija takođe izgleda kao da ima 25 godina. Da li da pretpostavimo da ju je život rano načeo ili da reditelja nije bilo briga? Zanimljivo je i koliko se, uprkos obilju znakova kao što su „Solidarnost", „Sovjeti", „Leh Valensa" i „pank" - ideološke valute filma - ističe prepoznatljivo holivudska crta tinejdžerskog hita koji kulminira trijumfom junaka na maturskoj večeri.

Najviše toplote, iskrenosti i veštine ipak se odražava u prikazu odnosa u Janekovoj porodici. Odanost, zajedništvo u nesigurnim vremenima, emotivni trenuci (smrt Janekove babe) i nekoliko živih, realističnih detalja angažuju gledaoca više nego opšta mesta polarisane političke stvarnosti (moj tata u četnicima, tvoj u partizanima).

Španski film ima Almodovara, švedski film je imao Bergmana, a finski film ima Kaurismakija. Manje Miku, više Akija. Da li ima života van planete Kaurismaki u finskom filmu? Evo jedne loše porodice da to i dokaže iako pod producentskim potpisom vazda nepredvidljivog Akija.

Nije sve tako crno, ali su oni morbidniji od Simpsona, a manje depresivni od Adamsa. Oni su prototip kataklizmičke tvrdnje da porodica neće bti nukleus društva u trećem milenijumu. Na način karaoka oni su zabavni, u njihovom sivilu ponekad blesne i ponešto dramaturškog crvenila, tek ne možete da ih ne volite, i da se u isto vreme ne molite, da možda baš vaša porodica, upravo nije takva. Loša ... Zapamtite reditelja Alekseija Saimenperea koji se u produkcionom SPUTNJIKU Akija Kaurismakija vinuo u neslućene visine.

D. Tucaković

Film-kamernu dramu TRTE-MRTE-NATE Dige Žombora mnogi smatraju pravim osveženjem mađarske kinematografije, koje se zasniva na izvanrednom scenariju, takođe delu Žombora Dige. Zahvaljujući slučajnom susretu dva stranca (muškarca gubitničkog tipa i žene iz snova) uspomene i izjave, oprezno propitivanje nas vodi sve dublje i dublje u priču, koja predočava sve jasniju i jasniju sliku, a zapravo u njoj ništa nije jednoznačno. Suština iz smešnog randevua polako prerasta u nešto sasvim drugo. Paralelno se gradi priča uzajamnog upoznavanja i shvatanja i jedan nevezan razgovor u troje (Zoli, Esti i Estikin brat), o razrešenju tajne iz prošlosti koja ih spaja. Ponekad već zna da nervira, ali i oslobađa to, što likovi ništa ne otkrivaju publici na volju, a baš u tome je „fazon": ovo oprezno ispipavanje kroz naizled nevezan razgovor čini suštinu filma.

Film nas uvlači u priču na taj način, da u međuvremenu moramo potpuno ostati na strani. Na kraju sve dolazi na svoje mesto, na svu sreću svako ostaje ono što jeste, nema hepienda, neukusnog sažaljenja, samo malo razmišljanja, nema gubitnika, a nema ni pobednika, a ipak: niko nije ono, na šta liči.

Atila Širbik

Ovaj dinamičan dokumentarac prepun televizijskog materijala trezorskog tipa koji obogaćuju vešto postavljene i fotografski verno prikazane slike iz porodičnog albuma, pleni svojim optimizmom kao i svaki sličan nostalgični osvrt na detinjstvo i odrastanje. Estonski narod koji je bio dovoljno srećan da se rodi u glavnom gradu Talinu, od kraja pedesetih godina prošlog veka, živi uz produkte popularne kulture koju im iz Helsinkija televizijskim signalima šalje Finska TV. Deca rodbini iz provincije u pismima šalju prepričane epizode "Dalasa", roditelji prave biznis distribuirajući prekucane finske TV vodiče i prepravljajući sovjetske televizore kako bi mogli da hvataju kapitalistički proigram, tinejdžeri u izviđačkom kampu gledaju prvu Emanuelu kroz rupicu u zidu, a svi zajedno disko plesom pobeđuju tvrdi i nečovečni sovjetski režim.

Z. T.

Ovaj film, minuciozne vizuelne stilizacije i razuđene, ciklične dramaturgije, čija radnja se dešava (većim delom) u Peruu, na visoravni Altiplano (Andi), i ne manje egzotičnom Iraku, jeste, između ostalog, psihološka studija o dve žene. Grejs (Jasmin Tatabai) je uspešna fotografkinja, koja odbija Pulicerovu nagradu, i prestaje da se bavi svojom profesijom, zgrožena činjenicom što je bila primorana da fotografiše ubistvo. Saturnina (Magaly Solier), devojka sa Anda, pred udajom, biva skrhana pošto je njen verenik, Ignacio, umro od posledica trovanja živom, koja se izlila iz obližnjeg rudnika.

Iako se te dve žene fizički ne susreću, iako su beskrajno udaljene kulturološkim razlikama, između njih postoji duboka metafizička povezanost koja se ne iscrpljuje samo gubitkom njihovih muškaraca. I jedna i druga doživljaju duboko razočarenje i rezignaciju. Na različite načine, naravno.
ALTIPLANO pleni vanrednom fotografijom, minucioznom montažom, kao i hrabrošću da se o opštim civilizacijskim mestima progovori na osoben način, kombinovanjem realističnosti, simbologije i misticizma.

Đ. Kuburić

Neobičan, autentičan i intrigantan road movie u gradu u kojem caruje saobraćajni kolaps, Beogradu. Očajnički akt jedne žene i jedna beba, zamajac su koji pokreće „antički hor" urbane tragedije u zemlji kojoj su bogovi okrenuli leđa. Tražeći ljubav, oni pronalaze sami sebe, shvatajući da je njihov sivi grad možda najbelji na svetu, a ovaj život verovatno i najbolji. Scenarista i reditelj Srđan Koljević, u novom filmu vešto balansira antipodima, stvarajući mozaični portret duha vremena u kojem svaki gledalac ima šansu da se prepozna. Reprezentativna glumačka ekipa i neočekivane vedute pulsirajućeg grada, ono su na šta se autor ponajviše oslanja, kreirajući jedan mogući mozaični portret Srbije danas, u trećem milenijumu, sa viškom istorije kao balastom, i Evropom na dohvat ruke, a tako dalekom.

Nakon trijumfa na festivalu Cinema City u Novom Sadu, usledila je svetska premijera na velikoj pozornici evropskog filma u Karlovim Varima, gde je još jednom potvrđena ona mudrost, po kojoj se do globalnog najlakše, ako ne i jedino, stiže preko lokalnog. Jer idealna publika za ovaj film je svakako ona koja ume da se smeje i plače, a upravo u tom autorskom prostoru žonglira autor, koji je duhovito primetio da voli duge naslove za svoje filmove koji kratko i ubojito nalaze put do srca gledalaca. Dobar izbor za svečano otvaranje Festivala evropskog filma na Paliću. Evropski a naš, i sa šarmom i strašću jednog Čikaga, čija se lepota upoređuje sa onom koju ima jedna „žena sa slomljenim nosem", a čiji je duhovni brat na evropskim prostorima upravo Beograd, po kojem nekada krstare i „sivi kamioni crvene boje".

D. Tucaković

Iz pozicije recepcije „novog rumunskog filmskog talasa", logičan zaključak bi bio da je Franc Kafka, na neki začudan način, pre Joneska, začeo onaj model, koji je apsurd nametnuo kao ključ za razumevanje „tobogana komunističkog užasa" u čijim poslednjim vagonima, iako su stigli u Evropu, još uvek bitiše savremeno društvo Rumunije. Ali ORDEN ČASTI itekako može da bude priča iz predela Srbije, i svih onih zemalja koje je od savremene Evrope udaljavala institucija zvana „gvozdena zavesa" koja je samo u Berlinu dobila sopstvenu materijalizaciju u vidu zida.

Naš savremeni rumunski Jozef K. je mali tranzicioni gubitnik, kojem je kapitalizam doneo tek višak računa, i manjak „ladovine" za eskiviranje primarne akumulacije kapitala. Kada dobije orden, on je na neki način automatski počasni građanin Domanovićeve „Stradije", ali i Srbijice 2010. jer ko ima orden...
Iako konstruisan kao potencijalni negativac, glavni junak je pravi heroj novih antiherojskih vremena kojem se na beskonačno šarmantan način katarza dopušta u poslednjem kadru filma. Autor Kalin Peter Necer, neko vreme bio je gastarbajter u Nemačkoj, i upravo je iz te distance uspeo da prepozna svog savremenog rumunskog (anti)heroja, zašto je imao podršku Karla Baumgartnera, nekada Kusturičinog producenta. To je umela da prepozna i publika u Torinu koja je film nagradila na festivalu debitantskih ostvarenja.

D. Tucaković