Rejting mi gradimo, a drugi ga vrednuju
Najupečatljivije je da jedan mladi Andrej Zvjagincev dođe ovde na 20 sati, kako bi pred hiljadu ljudi odgledao projekciju svog filma
Za 18. izdanje Festivala evropskog filma Palić, koje se završava večeras, njegov direktor kaže da je ostalo u svojim gabaritima iz prošle godine, što znači oko 80 filmova iz 30-ak nacionalnih kinematografija u 10-ak programa.
Kako bi Palićki festival izgledao da raspolaže većim sumama novca?
Uvek je lepše kad je više novca, ali to nije uvek preduslov da festival bude i bolji. Kada pravimo konstrukciju Festivala, računamo na ono što su nam realne mogućnosti, a one zavise od izvora iz kojeg novac dobijamo i od toga kako on sukcesivno stiže. Ono što je sigurno je da znamo da je Festival evropski i prikazuje 80-ak filmova godišnje. Ne znamo uvek tačno koliko će biti gostiju ili novinara, ali kad nam se ukažu neke stvari koje su jeftinije u odnosu na prošlu godinu, onda to i iskoristimo kroz povećanje broja gostiju ili filmova.
Već je opšte mesto visoki rejting Palićkog festivala u ovom delu Evrope. Međutim, kako se na festival gleda iz jedne Francuske ili Britanije?
O rejtingu ne odlučuju oni koji prave festival, nego ta procena zavisi i od ljudi koji su na njega došli. Ali, mislim da već sama činjenica da je naš festival isključivo namenjen evropskom filmu govori dovoljno, zato što je koncept potpuno jasan. Takođe, na ruku nam ide i činjenica da takvih festivala nema mnogo, pa smo jedinstveni po mnogo čemu.
Ova godina ostaće upamćena i po sporednim programima, naročito debatama...
Da, to govori o još jednom kvalitetu kojeg Festival ima i koji će bitno uticati na njegov rejting. To je sve ono što se na Festivalu događalo, a nije samo prikazivanje filmova. Tu, pre svega, mislim na tribine, razgovore, izdavačku delatnost, izložbe i štošta drugo. Sve su to različite stvari, ali sve one čine potporu festivalskom programu. S obzirom na to da ćemo nešto od toga kasnije i objaviti, čini mi se da je to ozbiljan pomak koji govori u prilog tome da se na jedan izuzetno ozbiljan način pristupa Festivalu. Ozbiljan pristup je i taj što je za mnoge od filmova ovaj festival prva i poslednja projekcija u Srbiji, jer se većina ne otkupljuje za dalja prikazivanja. Dalje, ja zaista ne znam za još neki festival koji pravi i svoje novine, a to je veoma bitno kao dokument. U suprotnom, sve je prepušteno sećanju, a kao što je poznato, sećanje je jedna vrlo varljiva kategorija. Fascinantna je i činjenica koliko ljudi ovde voli film, a što se najbolje vidi po posećenosti projekcija. I to sve u gradu koji donedavno nije imao bioskop!
Najupečatljivije je da jedan mladi Andrej Zvjagincev dođe ovde na 20 sati kako bi odgledao projekciju svog filma pred hiljadu ljudi. Teško bih mu uspeo objasniti da na jedan ruski film još negde dođe toliko ljudi. To je svojevremeno uradio Ken Loach i Zvjagincevu iskreno želim sličnu karijeru, jer je očito reč o vanserijski talentovanom reditelju. Sve ovo, i još mnogo drugog, su elementi po kojima mislim da je Palićki festival prepoznatljiv u Evropi i da će to još više biti u budućnosti.
Iskreno, čime niste bili zadovoljni?
Pre svega, samom infrastrukturom, i to posebno Letnje pozornice, jer nije lako odsedeti tri-četiri sata na takvim klupama. Takođe, bojim se da će nas, ako nešto u smislu napretka tehnike ne uradimo, vrlo brzo pregaziti vreme. Jer „tridesetpetica“, koja je za mene intimno nezamenljiva, polako ide u prošlost pošto dolaze novi formati. Zbog toga moramo hitno da počnemo da razgovaramo sa svima koji mogu da nam pomognu da se uradi kinofikacija objekata u kojima se prikazuju filmovi. Bojim se da ovo ne poprimi i gore oblike, jer niko nas neće čekati sa tehnološkim razvojem i razumeti ako izađemo pred publiku i kažemo da neki film ne možemo da prikažemo zato što nemamo adekvatan kino-projektor. Naravno, na vreme ne možemo da utičemo...
S obzirom da se bližimo kraju Festivala, koji vam se film posebno dopao?
Već sam nešto rekao o Zvjagincevovoj Eleni, a dopao mi se i nemački film sa otvaranja Dobrodošli u Nemačku. Ali, ono što je možda važnije od subjektivnog izbora je da u konkurenciji sa evropskim filmom imamo dva domaća. S obzirom na to da ovaj festival uvek ima autoritativan žiri, domaći teren nije nikakva prednost i to ne treba ni da bude. Njihova prednost je u tome da oni u ovakvoj konkurenciji mogu sagledati svoje trenutno mesto, a publika i mesto domaće kinematografije u odnosu na savremenu evropsku.
