Mediteran u srcu
Život u Dalmaciji vekovima je identičan onom na drugoj obali
„Prošetao sam Palićom sa Radoslavom Zelenovićem, koji ovaj Festival vodi 18 godina i prijatno sam se iznenadio kako je sve uređeno. Bio sam ranije ovde dva puta, 10 godina u žiriju i pre toga sa filmom Testament. Pokazao mi je Lifkinu aleju. Klupa na kojoj su pločice sa mojim i imenom Điđe Karanovića je lepa, prostrana. Dopada mi se ideja da šetači mogu da se upoznaju sa svim dobitnicima nagrade. Podsetio sam se i svog prvog festivala u inostranstvu u Čikagu. Tamo sam sedeo na stolici Franka Sinatre“, kaže Lordan Zafranović, ovogodišnji dobitnik nagrade “Aleksandar Lifka”.
Koga biste pozvali da vam pravi društvo na klupi?
Zatekli ste me, ne znam. Najviše bih voleo da se nađem sa Điđom Karanovićem. Nekoliko godina se nismo videli. Pre pet-šest godina smo pisali zajednički scenario u Pragu i tada smo se često viđali, izlazili u Beogradu na večere, uglavnom pričali o uspomenama sa studija u Pragu.
Dobili ste nagradu za izuzetan doprinos evropskom filmu. Šta smatrate vašim ličnim doprinosom?
Radim dugo na filmu, a počeo sam u leto, pre tačno 50 godina, kada sam u kino-klubu u Splitu kao amater snimio svoj prvi kadar. Pet mladića na plaži u Bačvicama bacaju kamenčiće u mirno more. Mladići, takođe, pokušavaju nekim buntom da promene svet. Zbog te vremenske paralele ova nagrada mi je izuzetno draga. Evropski film je do danas vodeći u svetu što se tiče eksperimenta. Autori pokušavaju da osvoje i pokažu neke nove svetove. Slika je dosta šarolika, a evropski film je pre jedan veliki mozaik. Generacijski pripadam grupi autora filmskih tendencija kojih više nema. Sam se uklapam u moderne tokove videa, koji je, što se tehnike tiče, preuzeo vođstvo nad klasičnim filmom. Pokušavam da pronađem nove metode u tome, novu estetiku. Moja generacija je 70-ih izašla u Evopu i negde 80-ih napravila najbolja dela, u čemu ih je rat na ovim prostorima prekinuo. Neki su ostali, a neki otišli u svet.
Filmom ste počeli da se bavite u ranoj mladosti...
Tačnije sa 16 godina, u okvirima potpune slobode. Amaterski film je bio oslobođen ideologije, niko ga nije pratio. Pravili smo za to vreme, po formi i sadržaju, vrlo slobodne filmove. Ne samo u Splitu, već i u Somboru, Beogradu, Zagrebu, Novom Sadu. Velika grupa ljudi radila je kratke eksperimentalne filmove kao u Francuskoj ili Italiji, gde su bili najjači autori. I kasnije sam se trudio da sačuvam tu slobodu, a uvek sam radio filmove iz moje okoline. I po formi sam želeo da budem svoj, tražio izraz za svoje sadržaje. Kao školovani reditelj video sam celu istoriju filma, prvo u Kinoteci u Splitu, pa u Pragu na studijama. Odavno mi je jasno da pripadam mediteranskoj kulturi, njenom filmu, književnosti, slikarstvu. Vezao sam se za bliske autore, italijanske i španske, Bunjuela, Antonionija, Felinija. Dalmacija, gde sam se rodio, vekovima je bila pod Italijom. Gradovi, običaji, ulice, čitav život bio je identičan životu sa druge strane obale. Recimo u Peskari ili Riminiju, gde se rodio Felini. Radio sam filmove iz tog miljea. Kasnije su me upoređivali sa autorima poput pomenutih. Ipak, smatram da sam išao paralelno. Pripadamo istoj kulturi, vezani smo za mediteransko more.
Da li ste konačno na pragu novog filma?
Za 20 godina van zemlje izbrojao sam oko 20 svojih nerealizovanih projekata. Najveći je, svakako, bio Ostrvo Balkan po romanu Vidosava Stevanovića, a na temu o kojoj se diskutuje za okruglim stolom Palićkog festivala. Posle pet godina priprema, u Bitolj koji je trebalo da glumi Sarajevo, sjatila se cela ekipa. I baš tada glavni sponzor je propao na berzi. Filmovi koje sam pripremao su i Mis Sarajevo, Bela ptica, Sestre, Kraljica lepote... Sve su to filmovi za široku distribuciju, za čitav svet. A oni traže budžet koji obećava, uspeh kod publike. Nikada nisam pristajao na kompromise. Unapred znam kakav će rezultat biti ako nečeg nema. Nisam hteo da rizikujem. Tako se za ovih 20 godina skupilo 20 filmova spremnih za realizaciju. Mlad sam, pa će se nešto realizovati.
Rekli ste da bi vaš serijal o Titu mogao pozitivno uticati na svest građana zemalja eks-Jugoslavije i šire.
Pre nekoliko godina jedan novinski magnat me je pozvao da napravim veliku seriju o Titu. Želeo sam pre svega sebi da odgovorim šta se konačno desilo i u kakvoj smo to zemlji živeli. Ceo život sam proveo u tom sistemu i toj državi. Pre neki dan sam posle četiri godine završio posao – 13 serija po sat vremena. Pokriven je period od 1900. do Titove smrti, ilustrovan vrlo iskrenim iskazima Titovih svedoka. Njih 10-ak je umrlo tokom montaže. Film o Titu je film o nama samima, našim korenima. Za poslednjih 20 godina sećanje na taj period je gotovo uništeno. Napravljen je ogroman ponor ne samo u upoznavanju mlađe generacije obeležene ratom. Postoje prekidi u umetnosti, veliki kanali. Biću srećan ako serija bude most preko koga bi generacije mogle da pređu u korene svojih dedova. Serija mi je oduzela snagu. Veliki broj ljudi i institucija je bio protiv. Nadam se da će biti emitovana.
Konačno ste prošli na hrvatskom državnom fondu za kinematografiju.
Dobio sam mala sredstva za film Karuzo, crnu komediju iz Splita koja se odigrava pred kraj Drugog svetskog rata. Biće to film o pevaču koji je obeležen u malom mestu, o nadolasku fašizma i jednoj velikoj manipulaciji.
Nijedan reditelj sa područja bivše zemlje nije u Beogradu i Srbiji prihvaćen kao vi...
Nakon akademije nisam mogao raditi u Zagrebu, pa sam se vezao za Beograd. Radio sam sa Mirkom Kovačom, Filipom Davidom, Danilom Kišom, Rankom Munitićem, Zorom Korać. Prijateljevao sam sa piscima Bulatovićem, Pekićem. Uključio sam se u intelektualnu elitu koja se u to vreme intenzivno bavila filmom. Dobio sam važne literarne podloge za buduće filmove. Tri punkta - Zagreb, Beograd i Prag - obeležila su moj životni put. Filmovi su bili široko prihvaćeni, samo Okupaciju je u Beogradu gledalo 600.000, u Zagrebu 250.000, u Češkoj nekoliko miliona ljudi. U Pragu sam se uključio u krug intelektualaca koji su me poneli i zaustavili. U Zagrebu me dugo nije bilo, a u Beogradu je odjek ostao.
