Kakav čovek!

Prošlo je skoro šest godina od kada je Damo Suzuki poslednji put bio u ovim krajevima, i to, baš kao i sad, u Yu Fest kafeu, koji sada kampuje na Velikoj terasi

Nije samo Damo oživeo uspomene na ovu čuvenu kafanu. I Jarboli su u Yu Festu, davne ’99, pržili u po bela dana. To su, izgleda, ti bumeranzi nostalgije koji vam se iznenada vrate i podsete vas da nije još sve izgubljeno. Da još uvek u srcima gore vatre.

Damo Suzuki je običan čovek, ali kakav čovek! Poput nekog izmenjivača toplote, Damo Suzuki luta planetom i sa lokalnim bendovima i umetnicima širi šamansku energiju. Energiju koja se u poplavi fosilnog i nuklearnog goriva gotovo zaboravila. Zapravo, smetnuli smo s uma koliko nam je kao golim, usamljenim i izsedativiranim ljudskim bićima potrebno takvo oplemenjivanje. Damo se brine za ljudski rod, pa s vremena na vreme naiđe da proveri da li je vatra ugasla, pa je malo potpiri, ražari, rasplamsa i ode dalje.

Ali, nasmejani čikica u polucilindru nije neki putujući propovednik koji širi svoj kult. On nije ideolog koji pokušava da od ideja napravi zlato. A nije ni nabeđeni umetnik koji se upinje da teret svoje nekadašnje slave pod stare dane unovči. Ne, Damo Suzuki je vaš drug s kojim ćete otići na pivo i malo razgovarati o predivnoj boji jezera u suton. Damo Suzuki je vaš čovek za vezu sa metafizičkim lutanjima.

Gospodina Prirodnog pronašli smo na livadi pored jezera kako sluša pesmu ptičica.
Ekipa filmske radionice Crossovers pokrenula je kamere i zvuk, a Damo je pokrenuo metafizičku mašinu...

Damo Suzuki: Ne mogu da pričam o mnogo stvari. Sve zavisi od ljudi. Od energije. Ali ljudi nisu svesni stvari, natprirodnih stvari koje postoje, ali koje ne možemo da vidimo, mnogih energija, duhovnih stvari.

Da li verujete u te duhovne stvari?
Ne, ne, ja nisam vernik. Ja živim to. Uvek, uvek morate misliti pozitivno. Čak i ako vam je možda teško. Od pozitivnog razmišljanja dobijate pozitivna osećanja. Dobijate sve.

A šta ćemo sa onima koji ne razumeju tu energiju? Možda je nekome sve to dosadno.
Pa, to nije moj problem. Ali, ako bolje pogledate, uvek je važno misliti pozitivno. Mislim, nisam ja propovednik ili nešto slično, ali stvari su prilično jasne, jer ako mislite pozitivno, bićete srećni. Ja ne nudim odgovore. Čak ni muzika nije odgovor. Muzika je tok. Ne zanimaju me i ne tražim bilo kakve odgovore. Zanimaju me ljudi. Zanima me da stvaram nešto s ljudima. Volim da stvaram dela koja nisu deo nekog unapred određenog sistema.

Kako sarađujete s drugim umetnicima?
To dolazi prirodno. Volim prirodne stvari. Svi ljudi u sebi nose kreativnu energiju. Svaki momenat vašeg života je umetnost. Svi su umetnici. Svaki vaš pokret je umetnost. Vi ste umetnost. Shvatate da ste u stanju da te stvari prenesete i na druge ljude. Morate da budete svesni da je svaki vaš trenutak veoma poseban. Jer on je umetnost. Mnogi misle da umetnost pripada samo jednom delu društvenog miljea, ali to nije tako. Svaki život je umetnost. Svako nosi svoje priče, svoje vidike. Stvarno ne želim da budem deo nekog elitističkog pogleda na svet. Ja verujem u sve. Verujem u ljude i verujem u njihovu umetnost. Ne pravim nikakve razlike među ljudima. Verujem u sva ljudska bića.

Dosta je tursko-nemačkih drama

Nacionalni identitet u mom slučaju nije nešto fiksirano, nego stvar koja se menja. Ponekad se osećam više Turkinjom, a ponekad više Nemicom. Kada sam u Turskoj - osećam se više Nemicom. I obratno

Yasemin Şamdereli je rođena u Dortmundu 1973. godine. Od 1993. do 2000. studirala je na Fakultetu za film i televiziju u Minhenu. Od 1994. do 1998. bila je saradnik Bavaria Filma i radila kao pomoćnik režije u mnogim međunarodnim produkcijama. TV komediju Alles getürkt! snimila je 2002. godine, bila je i saradnik na scenariju serije Türkisch für Anfänger, a ispred kamera se pojavila po prvi put 2004. u filmu Delicious. Almanya – Willkommen in Deutschland je njen filmski debi.

Tako se filmovima koji se bave temama iz života Turaka u Nemačkoj nakon više drama pridružila i jedna komedija – Dobrodošli u Nemačku. I ovaj je film, po priznanju njegove režiserke i koscenaristkinje Yasemin Şamdereli, mogao biti drama, ali ona i njena sestra Nesrin, koje su zajedno radile na scenariju, preferiraju vedriji pogled na svet. Možda su upravo zbog takvog pristupa na sredstva za realizaciju svog debitanstskog filma čekale deset godina.

Da li se isplatilo decenijsko čekanje, budući da je film postao hit u nemačkim bioskopima, zaradivši dosad 1,2 miliona evra?
Očito da se poklopilo više stvari. Ljudi su se, po mom mišljenju, zasitili drama. Zbog toga im se sviđa naša laka – ali, nadam se, ne i glupa - komedija o životu Turaka u Nemačkoj. Čini se da se ljudi vežu i za porodični aspekt filma, a uspehu je sigurno doprinelo i medijski zapaženo predstavljanje na Berlinalu.Vaša sestra i vi, pripadnici treće generacije vaše porodice u Nemačkoj, uneli ste u film dosta ličnih iskustava.

Budući da se u filmu bavite temom složenosti identiteta, kako vi sebe lično doživljavate – Turkinjom ili Nemicom?
Osećam se najviše kao puzla. Nacionalni identitet u mom slučaju nije nešto fiksirano, nego stvar koja se menja. Ponekad se osećam više Turkinjom, a ponekad više Nemicom. Kada sam u Turskoj - osećam se više Nemicom. I obratno. Ljudi su mnogo kompleksniji i ne određuje ih samo to kojem narodu pripadaju. Nekad se tako osećam manje ženom, nekad se osećam više Evropljankom i slično. U filmu Dobrodošli u Nemačku smo upravo želeli da se fokusiramo na ono ljudsko, univerzalno za sve porodice, bez obzira na njihovu nacionalnu ili versku pripadnost. Uvek me je činilo žalosnom to što su ljudi moju baku ili dedu posmatrali kroz stereotipe. Iako je nosila feredžu, moja je baka bila vrlo samosvesna i duhovita, jedna kompleksna ličnost. A to ljudi koji su dolazili u našu kuću nisu primećivali. Ona je za njih bila samo žena koja im sipa još čaja i koja slabo govori nemački.

Kako vidite poziciju nemačkih umetnika turskog porekla? Naime, osim filmskih stvaralaca, među kojima je svakako najpoznatiji Fatih Akin, ima i poznatih pisaca, likovnih umetnika, hip-hopera...
Mislim da je u pitanju stvar koja je ista za sve kulture. Kriza ili neki problem mogu voditi u umetničko stvaralaštvo. Pretpostavljam da su mnogi tursko-nemački umetnici odrastajući sebi postavljali složenija pitanja, upravo zbog svog porekla i statusa.
S druge strane, to što možemo sagledavati život iz više kulturnih aspekata čini nas složenijima i bogatijima.

Prvi put ste ovde na Paliću. Kako vam se čini festival?
Festival poseduje intimnu atmosferu i to mi se jako dopada. Veći festivali su previše fokusirani na posao i ljudi nisu ovako „topli“. Palić je u tom smislu za mene jedno drugačije iskustvo. Drago mi je da sam ovde.

Podrška zaštiti i prezentaciji filma

Srećom, neki filmovi su početi još prethodnih godina i završavaju se, a ja još jednom ističem - bez velike pomoći države

Slovačka nudi dobre dokumentarce

Najrazvijeniji deo naše produkcije su dokumentarni filmovi koji osvajaju nagrade na mnogim festivalima. Broj gledalaca u slovačkim bioskopima opada

Električni bioskop Teatar

Srđan Karanović je verovatno odavno prestao da broji nagrade. Do sada je režirao devet igranih, više od 70 dokumentarnih, kratkih igranih i reklamnih filmova i većina toga je nagrađeno. Za Miris poljskog cveća dobio je nagradu kritike u Kanu, u Valensiji je osvojio drugu nagradu za Nešto između, za Za sada bez dobrog naslova gran pri u Istanbulu, a za Virdžinu opet u Valensiji... Pored toga, Bane Bumbar, Uške, Rubiroza, Goca, Čombe i još par miliona Jugoslovena po gradovima, njegovih 10 epizoda Grlom u jagode i dan-danas smatraju najcenjenijom ovdašnjom TV serijom ikada.

Mimo svih formalnosti – šta i koliko vam zaista znači nagrada „Aleksandar Lifka“?
Ta nagrada je velika čast, tim pre što je praktično prva od onih nagrada koje se autorima daju pri kraju karijere. Značajna je što čuva uspomenu na Aleksandra Lifku, njegov „prvi pravi bioskop“, a i na onaj putujući, koji je, koliko znam, vodio sa svojim bratom i koji se divno zvao - „Električni bioskop Teatar“!

Kakve utiske ste odavde poneli kada ste prvi put došli na Palićki festival?
Ne sećam se tačno, mislim da je to bilo u vreme sankcija kad sam bio i član žirija. Od samih početaka festival na Paliću je, čini mi se, imao neku autentičnu atmosferu, dobre filmove i dobro druženje. I tada se po svojoj duši razlikovao od većine festivala s jugoslovenskih prostora. Bio sam i ostao njegov veliki navijač.

Nedavno ste izjavili kako vam se čini da vam ova nagrada odaje priznanje, kao što navodite - „pored svih mojih zabluda“.Na koju vrstu zabluda mislite?
Ne spadam u one autore koji se bezrezervno dive svojim opusima. Vrlo sam sumnjičav prema svemu što sam radio i često mi se čini da bih većinu svojih filmova sada drugačije radio. U snu ili na javi padaju mi napamet neka nova rešenja za pojedine filmove ili scene. To je, naravno, sve uzaludno, ali mi u svakodnevici nije dosadno.

Ima na internetu intervju sa Đorđem Kadijevićem u kome režiser Leptirice kaže da je postao reditelj kako bi promenio svet. A kako je snimao nove filmove, tako je svet postajao sve gori. Ako delite bar malo njegovih motiva ulaska u film, kakva su vaša iskustva sa - menjanjem sveta?
Nisam nikada imao ambiciju da menjam svet. Želeo sam samo da povremeno, koliko mi okolnosti dozvole, radim neke parčiće svog alternativnog sveta koji je po prirodi nastanka bio drugačiji od „opšteg sveta“. I to je sve. A inače bih se složio da svet postaje sve nehumaniji, a time i gori. Ubeđen sam da za to nisam ni najmanje kriv.

Ko god u Srbiji da pokreće novine, kao uzor pominje zagrebački „Start“; malinari kažu da hoće da prave pekmez poput onog u Sloveniji; a producenti pri početku gotovo svake nove serije tvrde da očekuju uspeh poput Grlom u jagode. Da li ste pre 35 godina znali da ćete snimati seriju koja će u međuvremenu tako malo ostariti?
Seriju Grlom u jagode sam sa saradnicima, ispred i iza kamere, radio vrlo dugo, ozbiljno i ambiciozno. To „lako štivo“ ili „film u nastavcima“ je bilo i „ručni rad“ koji je tada ipak bilo moguće ostvariti na tadašnjoj Televiziji Beograd. Imali smo ambiciju da to gledaju razne generacije naše domovine. Ipak, nikad nismo ni sanjali da će ta serija postići toliku popularnost i da će trajati toliko dugo. To je baš lepo iznenađenje.

Po kom vašem filmu ste najprepoznatljiviji među evropskom publikom? I šta mislite - zašto je to baš taj film?
Nisam nikada vodio tu vrstu evidencije, a nisam preterano ni mogao. Kad se film završi, onda vam producenti i distributeri uzimaju „čedo“ iz ruke i vi polako gubite iz vida šta se s njim dalje dešava. Slutim samo da su filmovi koje sam snimio u vreme trajanja Jugoslavije bili šire distribuirani od ovih iz vremena Srbije. Možda ne zato što su bili bolji, već je tada, pre svega, bilo mnogo manje festivala, a više međunarodne distribucije. Takođe mislim da je svet više interesovala kultura Jugoslavije, nego što ga interesuje kultura Srbije, Hrvatske, Slovenije… A imao sam i podužu pauzu od 12 godina kad nisam ništa snimao, između Virdžine i Sjaja u očima.

Kada i pod kojim uslovim očekujete da biste mogli ponovo da snimate?
Ne očekujem da ću snimati sledeći film jer sam vrlo daleko od „pravih centara moći“ koji raspodeljuju neka značajna sredstva za profesionalnu realizaciju ozbiljnih filmova. Druga vrsta filmova me ne interesuje, mislim da sam takve davno prerastao i da treba da ih rade mlađi. A ideja uvek ima...

Drugi dobitnik nagrade „Lifka“ je Lordan Zafranović. On, kao i vi, pripada onom filmskom pokretu koji je Goran Marković opisao u knjizi Praška škola ne postoji. Šta mislite o Lordanovim filmovima? Da li je zapravo i očekivano što obojica istovremeno dobijate istu nagradu?
Mislim da je Lordan Zafranović jedan od najznačajnijih autora iz bivše Jugoslavije i Evrope. Žao mi je što sad, silom prilika, pripadamo različitim kinematografijama, ali ću ga uvek smatrati velikim, originalnim autorom i dobrim prijateljem.

Goran Tarlać