Priroda nije harmonija
Porodica na selu je esencija prirode, njene bezobzirnosti i pragmatičnosti
Iz Crne Gore ove godine u programu Paralele i Sudari prikazan je film koji po sadržaju nema gotovo ništa crnogorsko. To nije falinka: POSLEDNJE POGLAVLJE je moglo biti snimljeno bili kada bilo gde. A snimljeno je na Durmitoru kod Žabljaka, među pejzažima koji još nisu turistički ekploatisani.
U razgovoru za Festivalske novine, reditelj Nemanja Bečanović kaže da mu je vizuelni uzor bio američki slikar Endrju Vajat i njegovi impresivni pejzaži koji su uticali na Terensa Malika, i da je bio presrećan kada je otkrio takve lokacije.
Seoska porodica u POSLEDNJEM POGLAVLJU živi u nekoj vrsti civilizacijske rupe? Za očekivati je bilo da su i njihovi međusobni odnosi jednostavniji i čistiji. Zašto nije tako?
Ljudi i njihovi odnosi u osnovi uopšte nisu jednostavni ni čisti. Civilizacija je tu da donekle kultiviše naše animalne i iracionalne porive. Uvek sam prezirao mistifikovanje prirode i toga da smo plemenitiji kako smo bliži prirodi. Ona nije plemenita, iza prozaične površine leži njeno htonsko, mračno biće. Porodica na selu je esencija prirode, njene bezobzirnosti i pragmatičnosti. S druge strane, bilo mi je interesantno da na taj način subverzivno opserviram politički korektnu ideologiju ekologije i besmislenu floskulu „živjeti u harmoniji sa prirodom“.
Ti nepismeni ljudi se oduševe kada prvi put čuju priču, kada im neko pročita knjigu, u ovom slučaju „Bibliju“. Da li ste tragali za apsurdom?
To je jedna od ključnih tema filma. Ti ljudi, u nedostatku pisane reči, žive u realnom prostoru koji je u potpunosti lišen imaginacije. Prvi susret sa konstruisanim narativima deluje fascinantno i ima takav značaj da se ne mogu povući jasne razlike između realnog i imaginarnog. Verovatno smo svi mi nekada u odrastanju imali susret sa time. Smatram da između čitanja bajki deci pred spavanje ili „Biblije“ nepismenim ljudima praktično nema razlike. Naravno, u ovom drugom slučaju konsekvence mogu biti mnogo opasnije.
Većina ex-YU gledalaca bi u filmu koji se dešava na crnogorskom selu očekivala atmosferu i „humor“ iz, npr, filmova Živka Nikolića. Kako ste odoleli tome?
Pripadam generaciji koja ima prilično indiferentan odnos prema Nikolićevim filmovima. Oni su mi vrlo strani, jer sam odrastao u svetu koji je bio ispunjen drugačijim, globalnim kulturnim kodovima. U tom smislu, moj film ne korespondira sa Živkovim filmovima, jer komunicira sa Hičkokom, Manom, Drajerom i Tarkovskim čiji su filmovi više govorili o mom životu i mojim fascinacijama nego njegovi. Ipak, ovo ništa manje nije crnogorski film nego što su to njegovi filmovi koji su se bavili crnogorskim stereotipima i klišeima.
Kako ste se odlučili za film koji plovi mimo uobičajenih ovdašnjih matrica: komercijalno/ tržišno, angažovano/ dnevnopolitičko?
S jedne strane, tu je komercijalni film, čime je besmisleno baviti se u Crnoj Gori jer je premalo tržište, a i finansiranje filma je u toj količini malo da se ne može postići zadovoljavajući standard žanrovskog filma. S druge strane, za filmske autore je bolje da se bave univerzalnim tememama koje isto može percipirati neko sa Balkana, iz Evrope ili SAD, nego lokalnim dnevnopolitičkim glupostima. Prilično je frustrirajuće kada shvatite da su fondovi i festivali u Evropi ispolitizovani i koliko se loših politički korektnih filmova snima. Nemam problema sa propagiranjem nekih ideja, ali ih imam ako se od mene traži da intervenišem na mom filmu i pretvorim ga u čistu propagandu, da bih došao do novca. Sve to ima posebnu težinu jer nakon svih ovih godina gotovo i da nema filmova koji su dublje istražili našu socio-političku stvarnost. Angažovani film, u trenucima kada je on u Evropi institucionalizovan, je prilično devalvirao u odnosu na 60-te i 70-te kada su se u Evropi snimali sjajni politički provokativni filmovi.
