INTERVJU: LASLO ČUJA, REDITELJ FILMA CVETNA DOLINA

Sreća je nedostižna

Zanimaju me konfliktne situacije u koje dolaze osobe sa poteškoćama u razvoju

BORISLAV STANIĆ

Film Cvetna dolina je storija o dvoje mladih ljudi koji ne shvataju i ne žele da prihvate opštevažeće norme društvenog ponašanja. Ovo ostvarenje kod gledaoca izaziva pomešana osećanja dok traži razloge koji bi opravdali postupke glavnih junaka. Mađarski reditelj, Laslo Čuja, objašnjava nam da je tema filma nešto što ga, već godinama unazad, opseda, a to je zainteresovanost za osobe koje imaju poteškoće u razvoju. Čuja ističe da je glumca za glavnu mušku ulogu bilo mnogo lakše naći, jer je osobu za glavni ženski karakter tražio godinu i po dana.

U filmu postoji dosta krupnih planova Lacija i Bjanke što daje značajnu emotivnu vrednost vašem ostvarenju. Kako ste odabrali glumce za te uloge? Šta vam je bilo bitno prilkom kastinga i koliko je taj izbor bio težak?

Svi glumci koje vidimo u filmu su zapravo amateri, naturščici. Dakle, tražio sam takve likove koji bi bili bliski karakterima iz scenarija. Najteže mi je bilo da nađem spontanu, slobodnu devojku kojoj možete poverovati da bi mogla ukrasti bebu. Lacija sam našao u školi. Razgovarao sam sa nastavnicima i preporučili su mi njega. On je paraolimpijski šampion u klizanju. Do Bjanke sam mnogo teže došao. Trebalo mi je više od godinu dana da odaberem osobu koja će tumačiti glavnu glumicu. Bjanka Berenji je instagram zvezda i obavezno pogledajte njen profil na ovoj društvenoj mreži.

Vidimo da veliki značaj pridajete dodiru. Kada beba zaplače, Laci je umiruje jednostavnim spuštanjem dlana na njen stomak. Da li i on sam traga za dodirom, za prisnim kontaktom?

Da, fizički dodir je jako bitan u filmu. Kontakt između Lacija i bebe je naročito važan jer uspevaju da razviju posebnu relaciju, za koju ne znamo tačno kakve je prirode, a čini nam se pomalo misterioznom. Takođe, fokusirali smo se na odnos između Bjanke i Lacija; značajni su momenti u kojima su bliski, važan nam je bio pokret u tim scenama.

Šta je to što spaja, naizgled nespojive, glavne junake?

Ne bih da odgovaram na to pitanje jer smatram da je na publici da to prosudi. Ono što mogu da kažem jeste to da je njihov slučajni susret bio okidač za prisnost koja se momentalno razvila.

Kako ste doneli odluku da glavni glumac u filmu bude osoba sa poteškoćama u razvoju?

To je tema koja me odavno okupira. Zanimaju me takve osobe, posebno u širem socijalnom kontekstu jer to sa sobom neminovno nosi dosta konflikta i drame. I još ako govorimo o porodičnim odnosima, u takvim situacijama je nemoguće izbeći sukobe.

Za čime to Bjanka i Laci tragaju? Šta nalaze na kraju puta, kada stignu u Cvetnu dolinu?

Nalaze sreću. Oni su u potrazi za srećom i mislim da je na kraju i pronalaze, bar na trenutak, jer oni zapravo priželjkuju samo neke normalne okolnosti. Smatram da čovek nikada ne može da poseduje iskrenu, pravu sreću. To je nedostižno. Ona može da postoji samo na tren – a onda nestane.

Kažite nam nešto više o monologu koji glavni junak izgovara na kraju filma.

To nije bilo u scenariju. Imao sam tek ideju kakvo osećanje bi trebalo da provejava iz tih reči, ali nismo ništa napisali. Samo sam mu rekao da kaže bebi nešto nežno. I on je izgovorio te rečenice. Bilo je neverovatno. Čista poezija.

Kako biste žanrovski odredili svoj film?

Ima tu svega, zaista, od istočnoevropske socijalne drame, preko roud muvija, pa sve do film noara. S obzirom da su mi veoma bliske melodrame iz četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka i tog žanra smo se poigrali, ali ga nismo uzimali previše ozbiljno. Na neki način možete ga dovesti i u vezu sa filmom Boni i Klajd.

Koji autori su uticali na vaš filmski izraz?

Mogao bih nabrojati više filmskih stvaralaca, ali izdvojih bih samo neke od njih, kao što su Harmoni Korin ili britanska rediteljka Andrea Arnold. Tu je svakako i Leri Klark kao i rani Bela Tar.

Share on FacebookTweet about this on Twitter

Datum:

01/01/1970