INTERVJU, NATA MURVANIDŽE, GLUMICA U FILMU STRAŠNA MAJKA

Potraga za samom sobom

Ovo je niskobudžetno ostvarenje. Donosili smo stvari iz svojih kuća da budu rekvizite u filmu, jer nismo imali novac da ih kupimo ili iznajmimo

JELENA KNEŽEVIĆ

Gruzijska glumica Nata Murvanidže igra naslovnu ulogu u debiju Ane Urushadže Strašna majka, neobičnoj storiji o sredovečnoj Manani koja doživljava burnu transformaciju iz uloge zadovoljne žene posvećene familiji u osobu koja traga za sobom i odgovorom na pitanje: ko sam ja?

Kada ste pročitali scenario filma, šta ste prvo pomislili?

Pomislia sam: kako neobičan i zanimljiv scenario. Mislila sam da ga je napisao neko mojih godina, a zapravo autor je vrlo mlad. Istovremeno sam pomislila možda je ova uloga opasna za mene, jer to je Anin debitantski film, a uloga je veoma snažna, noseća u filmu. Gluma u filmu je intenzivna, pozorišna, a osetljiv je teren igrati pozorišno u filmu.

Uloga Manane je vrlo provokativna i kompleksna i vi u njoj briljirate. Šta je bio vaš najveći izazov u toku rada na liku?

Znate onu scenu Mananinog monologa na balkonu, u kome govori mužu o mitološkom biću poredeći ga sa sobom, tu mu zapravo govori o sebi kako je bila kompletno biće, a sada je raspolućena. Ta scena je bila moj najveći izazov. Zapravo, gradila sam lik Manane od te scene, odatle sam išla ka onome što je Manana na početku filma i onome što će postati na kraju.

Ideja o ženi koja napušta porodicu je neubičajena. Šta mislite o toj perspektivi filma?

Da, ta ideja je neuobičajena svuda. Žena može da ostavi muža, ali ne i decu. Manana je imala srećnu porodicu, muža, dvoje dece. Ona i njen suprug se vole. Zapravo svi u porodici se vole. Nemaju konflikte. Manana je bila srećna i bezbrižna. Na kraju filma vi čujete rečenicu kako je njena majka, dok je Manana bila mlada, izvršila samoubistvo. I to je ono što je slomilo njenu dušu. Mi vidimo u filmu da je njena duša slomljena, ali tek na kraju saznajemo zbog čega. Ona je zapravo svoj sređeni život otrgla od sebe kao ogrlicu sa vrata i pokušala da napravi novu ogrlicu sakupljajući te rasute parčiće. I na kraju filma vidite novu Mananu, vidite da je uspela.

Šta mislite o toj Manani na kraju filma?

Niko ne zna ko je ona na kraju: pisac, majka. Kada je sakupljala te deliće sebe, nikoga nije primećivala. Možda je za nekoga ona zbog toga monstrum, ali ne i za sebe samu. Ona je pokušavala da se sastavi. Na kraju vidite pravu Mananu, ali bio je proces da dođe do prave sebe. Život, deca, porodica, udaljili su je od onoga što ona zaista jeste i morala je da se ponovo pronađe. Suština ovog filma je njena potraga za samom sobom. I nije važno da li neko misli da li je dobra, bolja ili gora, važno je da je ona to što jeste.

Muzika u filmu odlično prati Mananin proces istraživanja. Kompozitor muzike je Nika Pasuri, sa kojim ste sarađivali i u pozorištu.

Nika Pasuri je mlad, talentovan kompozitor. Diplomirao je kompoziciju na Gruzijskom konzertvatorijumu. Njegov princip rada je: manje je više, to su zvukovi koji dočaravaju koncept. Njegova muzika je kao misao koju čitate i osećate iz zvukova. Ana nije u početku želela muziku, nego samo tišinu, ali sam smatrala da do tišine možete doći uz pomoć zvukova. Ne postoji apsolutna tišina, već je neophodan makar i najblaži zvuk da osetite tišinu, da vam kaže da nema drugih zvukova. Nika je to doneo. On je upotpunio moj rad, jer ono kako se Manana osećala on je zvukom dočarao.

Imate 26 godina dugu, uspešnu karijeru u Gruziji. Da li ste u prilici da češće odbijate ili prihvatate uloge?

Sada kada sam odigrala Mananu mislim da će mi u narednih pet godina nuditi slične uloge. Ali nisu mi potrebne, jer već sam jednu takvu ulogu uradila. Prepustiću uloge slične Manani drugima. Tragam za novim izazovima. Ovaj posao volim zato što mi pruža mogućnost da se menjam, da saznajem nove stvari o sebi.

Film ima uspešan festivalski život. Kakvo je vaše viđenje festivala?

Ne volim bučna mesta, crveni tepih. To je tortura za mene, taj deo posla najmanje volim, ali znam da je važan, posebno za reditelje, jer je to prilika da predstave svoj rad i dobiju šansu za sledeći projekat. Važno je za Anu, jer je ovo njen debitantski film. Ovo je niskobudžetno ostvarenje. Kada je bio doček Nove godine niko od nas nije imao stolicu u kući, jer smo ih donosili na set. Donosili smo stvari iz svojih kuća da budu rekvizite u filmu, jer nismo imali novac da ih kupimo ili iznajmimo. Nadam se da će Ana sledeći film snimiti u normalnim uslovima. Zato su važni festivali. Takođe, festivali su bitni za publiku koja u mestima gde se oni održavaju ima privilegiju da vidi filmove, da otrkije nove svetove, proširi vidike, da raste, da razmišlja, da bude otvorena. Zato su mali festivali važniji od velikih.

Share on FacebookTweet about this on Twitter

Datum:

01/01/1970