Arhiva

Kritika filma „Znoj”, Magnus von Horn

Ovogodišnji film švedsko-poljske produkcije „Znoj“ reditelja i scenariste Magnusa fon Horna je drama o fitnes instruktorki koja iako je popularna i živi životom koji bi mnogi nazvali idealom današnjeg vremena, proživljava duboke nesigurnosti i emotivne krahove izazvane samoćom.

Zaplet, a pitanje je da li se priča ovog filma igde i zaplete, je veoma jednostavan. Situirana, veoma lepa Silvija, mlada influenerska i trenerka fitnesa oseća se usamljeno i volela bi da ima osobu pored sebe. Međutim, ne možemo reći da je pronalazak momka njen cilj s obzirom da  ne preduzima ništa da bilo koga upozna, da se zaljubi ili da stvori dublji emotivni odnos sa nekim koga poznaje. Silvija doduše ima problem, a to je uhoda koji je parkiran ispred njene zgrade i samozadovoljava se gledajući je. Kada mu se suprotstavi, on šalje snimak izvinjenja. Ovo liči na liniju radnje koji može da ima razvoj i koji predstavlja pretnju za život glavne junakinje zbog čega bi publika mogla da oseti strah, ali se ipak to ne dešava.  Prema tome, „Znoj“ je dvočasovni prikaz Barbi devojke koji treba da nam sugeriše da i lepi i bogati ljudi plaču i imaju probleme. Silvijinu usamljenost publika vidi već na početku filma kada ona gleda svoj prethodni viralni video na kojem plače i izražava želju da ima dečka. Nije jasno zbog čega ovaj film nije samo skup Silvijinih storija jer bi time bio kraći, a identične stvari i situacije koje snimi za svoje pratioce, radi i u stvarnom životu pa tako dobijamo ponavljanje.

Verujem da je „Znoj“ nastao sa idejom da ogoli posao iz snova instagram ere i pokaže kako polu-poznati ljudi današnjice takođe mogu imati nefunkcionalne odnose sa roditeljima, znake socijalne anskicoznosti, ljubavne jade, nesigurnosti, samopreispitivanja i potencijalnu životnu ugroženost od uhoda i progonitelja. Problem je što je ta ideja svima odavno poznata pa nismo sigurni šta nam je na generalnom planu film otkrio. Silvija kao junakinja je često u pasivnom položaju, bez cilja i bez donošenja odluka o promeni. Ona je prosto nezadovoljna.

U domenu stila, najreprezentativnija je filmska kamera čiji pokreti kao da žele da uđu pod kožu svih junaka. Ponekad su čak i neprijatno blizu njihovim licima ili pokretima. Značenje je jasno, kamera kao da pokušava da uđe u u njihove živote i prikaže ih možda i uvećanim pod mikroskop. Muzika je uglavnom new vawe žanra koji je melanholičan, setan, ali dobrog ritma. Isto kao i Silvija.

Filip Gotovac, polaynik Radionice filmske kritike