Награда публике
Данијел Моравиц
Кинеско море, сценаристе и редитеља Јургиса Матулевичиуса, литванска је криминалистичка драма која се најбоље може описати као спој Рокија и Рефновог Пушера. Прича прати Освалда (сјајни Маријус Репшис), ММА борца којем је забрањено даље такмичење након туче у бару током које случајно удари жену. Уточиште проналази код свог доброг пријатеља Џу-Лонга (Џаг Хуанг), власника тајванског ресторана „Кинеско море“. Након групне терапије упознаје Скајсте (Северија Јанушаускајте), која је и сама повезана са сумњивим криминалним круговима. У међувремену, и подземље покушава да га поново увуче у игру, приморавајући га да бира између могућности новог почетка и повратка сломљеној прошлости.
Кинеско море воје највеће вредности дугује неколицини изузетних елемената који надокнађују недостатке иначе помало неуједначеног сценарија, који никада не успева у потпуности да развије своје жанровски неконвенционалне аспекте. Пре свега, филм изгледа изванредно. Захваљујући раду пољског директора фотографије Бартоша Швињарског, његов визуелни идентитет почива на наглашеном филмском зрну, текстурама мокрих улица, снежних пејзажа и неонских натписа, као и на богатим контрастима у колориту. Иако нису доступни прецизни технички подаци о томе да ли је филм снимљен на филмској траци или је дигитално обрађен тако да подсећа на аналогну пројекцију (као у случају Пејновог филма Бартонова академија), тај поступак даје одличне резултате. Естетика филма увлачи гледаоца право у срце литванског криминалног подземља.
Матулевичиусова режија је сигурна и одмерена, стварајући низ сцена које глумцима остављају довољно простора да развију своје ликове и међуљудске односе. Као што је већ речено, Репшис пружа најупечатљивију глумачку интерпретацију, а његов лик делује најзаокруженије и најслојевитије. Остали глумци једноставно не могу да парирају интензитету који Освалд уноси у филм.
Оно што спречава Кинеско море да пружи у потпуности задовољавајуће филмско искуство јесте чињеница да никада не одлази до крајњих граница сопствених потенцијала. Сви потребни састојци су ту – пулп естетике наглашеног зрна и текстуре до ликова са морално нејасним позицијама – али завршница сугерише да се Матулевичиус устручавао да се коначно определи: да ли снимити бескомпромисан жанровски филм или престижно арт-хаус остварење? Остајући заглављен између та два приступа, филм на крају не успева да се у потпуности оствари ни као једно ни као друго.
Назад...
