Intervjui

INTERVJU: KRISTIJAN PECOLD, REDITELj FILMA “CRVENO NEBO”

I Palić ima veze sa CRVENIM NEBOM

Srećan sam što tamo postoji klupa sa mojim imenom, i da mogu da sedim na njoj i gledam kako jezero polako, nadam se, oživljava Nemački reditelj Kristijan Pecold vraća se na Festival evropskog filma Palić sa novim filmom CRVENO NEBO za koji je nagrađen “Srebrnim medvedom” za režiju na ovogodšinjem Berlinalu. Film prati mladog romanopisca koji planira da provede mirno leto u vikendici svog prijatelja na Baltičkom moru, posvećen pisanju. Međutim, nakon što u kući naiđe na neočekivanu gošću, leto postaje upravo suprotno – nemirno i ispunjeno unutrašnjim i stvarnim požarima.

Kako ste odlučili da snimite ovu divnu, letnju priču “Crveno nebo”?

Moj prvobitni plan je bio da snimim distopijski film po romanu Džordža Simenona. Onda je došao kovid. Tokom pandemije omladina kao da je bila “kažnjena”: nema igrališta, nema klubova, nema bioskopa, nisi smeo ni da ležiš na livadi u dvoje. Tada sam čitao Čehovljevu priču “Nesreća” i dobio sam na poklon od našeg francuskog koproducenta kompletna dela Erika Romera. Njegovi letnji, omladinski filmovi, i Čehov, naveli su me na razmišljanje o letnjim filmovima koji postoje u američkim, francuskim i švedskim kinematografijama, ali kao da su nestali iz Nemačke. Postojao je “Ljudi u nedelju”, zatim filmovi Bilija Vajldera, Edgara Ulmera, Detlefa Zirka, ali sve je to nestalo 1932. godine. Tada je počeo nacistički teror i reditelji su pobegli u Holivud. A sa njima i leto. A čežnja za tim je, nadamo se, u CRVENOM NEBU.

Kroz lik pisca Leona analizirate umetnički rad i način na koji umetnici doživljaju sami sebe. Koliko vas lično ima u vašem glavnom liku Leonu?

U početku nisam mislio da me ima mnogo u Leonu. Na kraju je ipak razotkrivena moja unutrašnja veza sa njim, autobiografske osobine koje su glumci otkrili.

Tako su prokleto pametni, ali zato što su i vrlo duhoviti nije me mnogo bolelo, naprotiv. Kako je motiv vatre ušao u film?

Bio sam u Turskoj sa suprugom odmah nakon razornog šumskog požara kod Egejskog mora. Nikada nisam doživeo da vidim takvo mrtvilo, uništenje. Izgorela šuma je zaista mrtva: vetar se ne čuje. Nema životinja. Slika bez boja i zvuka, samo mrtva tišina - pratili su me dok sam pisao CRVENO NEBO. Rekli ste da sada snimate “trilogiju elemenata”. UNDINE je bio vaš film o vodi, CRVENO NEBO o vatri.

Da li možete da nam nešto otkrijete o novom filmu?

Veliki problem. Trenutno nisam raspoložen za elemente. Sada snimam filmove o grupama koje se raspadaju. Prvi će biti o porodici. Može biti horor film, videćemo.

Bili ste gost Festivala evropskog filma 2021. i tom prilikom uručena vam je nagrada “Alksandar Lifka” za doprinos evropskoj kinematografiji? U kakvom sećanju vam je ostao Palić?

I Palić ima malo veze sa CRVENIM NEBOM. Zatrovano, mrtvo jezero. Nema života u njemu, nema riba i ostalih životinja. To je kao izgorela šuma. Ono me je uplašio. Prelepo mesto, istorija, kultura, sve to ništa ne vredi, ako ovako eksploatišemo i uništavamo našu okolinu. Ali srećan sam što tamo postoji klupa sa mojim imenom, i da mogu da sedim na njoj i gledam kako jezero polako, nadam se, oživljava.

Jelena Knežević