Intervjui

INTERVJU: MARIJA KANjAS, DOBITNIKA NAGRADE “ANDERGRAUND SPIRIT”

Pukni od smeha i doseći ćeš ekstazu

Počela sam da stvaram audiovizuelna dela zato što u sedmoj umetnosti sve može da stane: muzika, poezija, slikarstvo, filozofija, fotografija... Španska multimedijalna umetnica Marija Kanjas je ovogodišnja dobitnica nagrade “Andergraund spirit” koju Festival evropskog filma Palić dodeljuje za izuzetan rad na polju nezavisnog filma, kao i za jedinstven pristup filmskom jeziku i autentičnu autorsku poetiku izgrađenu van glavnih tokova industrije. Ova autorka je svoj stil gradila od ranih devedesetih baveći se svojevrsnim kolažiranjem u domenu video arta, klasičnim i eksperimentalnim filmom, found footage tehnikom i brojnim drugim video resursima. Na idejnom planu fokus joj je na kritičkim diskursima koji propituju kolektivitet, tradicije, stereotipe, rodove, i brojne druge neuralgične tačke španskog društva i civilizacije u celini.

Doktorirali ste Estetiku i Istoriju filozofije i studirali na Fakultetu likovnih umetnosti u Sevilji. Kako ste prešli sa ovakvog tipa rada na film i video art?

Iako sam počela slikajući i ručno radeći kolaže, zbog brzine razmišljanja i potrebe da prenesem raznovrsne ideje i da ispričam priče, bila mi je potrebna digitalna postprodukcija i audiovizuelno pripovedanje da bih se kreativno izrazila. Mislim da sam počela da stvaram audiovizuelna dela zato što u sedmoj umetnosti sve može da stane: muzika, poezija, slikarstvo, filozofija, fotografija... To je bila revolucija za moju generaciju - prelazak sa pisaće mašine na računar i dolazak interneta u naše domove. Jednostavan i jeftin pristup svim vrstama digitalnih alata, filozofija “uradi sam”, miksovanje, B-film, slobodna kultura reciklaže, samoupravljanje, ekonomija razmene... dali su nam krila. Video kamere, internet i računari omogućili su nam da stvaramo jeftine filmove. Ja sam “sajber-kihotica”, “sajberdžanki” koja žudi da dođe do kraja interneta i preuzme ga u celosti, ali to je nemoguća misija.

Šta vas najviše inspiriše u svetu filma i digitalnih medija?

Skromno koristim beskrajni arhiv koji je svima nama danas dostupan kako bih stvarala film bez kamera. Moja strast je stvaranje imaginarnih omaža svemu ili svima, živima ili mrtvima, lično ili kroz njihova dela, što me dovodi do sumnje, refleksije, rasta i snova. Koristim sve sajber-deponije audiovizuelnih otpadaka koje nas okružuju, video platforme i javno dostupne arhive na internetu.

Često ste se bavili lokalnim temama i problemima u Sevilji. Da li uočavate iste ključne teme i na nivou čitave Španije?

Da. Fascinira me razbijanje stereotipa, mitova i univerzalnog fanatizma. Zanimaju me nova značenja ikonografije u Španiji, nacionalizmi… Fascinira me mešanje lokalnog s stranim, tehnologije i modernosti s tradicijom; kosmopolitskog s lokalnim i popularnim; sofisticiranog s grubim i prizemnim.

Takođe se osvrćete na filmske arhetipove nezavisnih žena i generičke estetske narative. Kako pristupate ovim važnim temama?

Za mene je umetnost univerzalna i ide izvan roda, koji je vrlo nasilna društvena konstrukcija. Idealno bi bilo da smo ljudska bića, osobe, nezavisno od roda. Dva mi se čine premalo, s obzirom na raznolikost i širinu sveta. Bilo bi lepo izostaviti rod iz utopije. Ne volim da se ceo dan hvalim da sam žena, ili da sam Seviljanka; ja sam Seviljanka, ja sam Seviljanka... kakva kičerica! Hvalisati se, to je kič. Umetnička sloboda u mom radu dominira nad pitanjima roda, iako su refleksije o tome prisutne. Možda se zbog tog ignorisanja koje smo doživele u meni rađa umetnost veštice, Feniksa i Valkire. Mizoginija u medijima i na društvenim mrežama takođe je nešto što sam doživela. Baši video radovi adresiraju vrlo ozbiljne teme, ali su i vrlo zabavni za gledanje.

Na koji način razmišljate o kombinovanju ozbiljnosti i humora u svom radu?

Osećam da je humor mehanizam odbrane, zdrava bomba protiv stresa i depresije, neukrotiva snaga koja nudi alternativni otpor protiv nelagode, propitujući zvanične diskurse, autoritete i boreći se za promenu mentaliteta. Pukni od smeha i doseći ćeš ekstazu. Međutim, uopšteno gledano, humor se u našem društvu ne shvata ozbiljno, što je šteta. Humor teži društvenim promenama satirično izlažući protivrečnosti sveta i apsurde, menjajući načine razmišljanja i osećanja oblikovane dominantnim diskursom. Smeh je iskupljenje.

Nikola Marković