Filmske kritike

Dva tužioca – Lozničin novi film smešta staljinističke užase između kafkijanske ironije i grčke tragedije

Početak: kapija se otvara, vrata se otvaraju, neko ulazi. Kraj: vrata se zatvaraju, kapija se zatvara, neko ostaje unutra. U filmu Dva tužioca ukrajinski reditelj Sergej Loznica inteligentno hvata težinu i apsurd staljinističkog terora. Moderna tragedija.

To je greška. Pismo je stiglo na sto Aleksandra Kornjeva: zatvorenik traži hitan sastanak, otkrivajući lažne optužbe, ispitivanja pod mučenjem i opštu brutalnost koja se dešava u zatvoru u Brjansku. Takvo kršenje sovjetskog zakona, uveren je Kornjev, mora biti manevar kontrarevolucionarnih bandi iz NKVD-a. On je rešen da slučaj preda Staljinu, ili barem generalnom tužiocu.

U mnogim aspektima, advokat Kornjev je briljantan mladić: čvrst u pregovorima, prepoznaje pretnje bez povlačenja, ume da nametne autoritet i da se probije i do zatvorske ćelije i do tužilaštva podjednako. Njegova odlučnost, žeđ za pravdom i inteligencija trebalo bi da ga čine idealnim saveznikom sistema. Nažalost, u SSSR-u 1937. godine, te osobine ga čine samo naivnim. Za svoj novi film Sergej Loznica zato bira lik početnika – kovrdžave glave, još uvek „zelenog“ – koji se sudara sa pretežno ćelavom glavom i namrštenim obrvama. Ispunjen sovjetskim idealima, Kornjev nema pojma o razmerama korupcije i autoritarizma – pa je zato pad još bolniji.

Hodnici tragedije

Dva tužioca ne priprema iznenađenja za gledaoca 21. veka. Za razliku od našeg mladog protagoniste, mi nismo šokirani kada saznamo da su se brutalnost i mučenje dešavali u sovjetskim zatvorima, da Staljin nije bio „zlatno srce“ i da sistematsko uklanjanje starih komunista nije bila greška, već pomno osmišljena strategija. Zašto se onda truditi, ako nema šta da se otkrije, ako je kocka već bačena?

Poenta nije u radnji. Film je, u stvari, potpuno lišen krivudavih zapleta ili dramatičnih obrta. Scenario je pravolinijski: poruka, susret, putovanje, susret, putovanje. Umesto toga, Sergej Loznica gradi svoj film kao čekaonicu, dajući svakom gestu, svakom pokretu težinu. Koraci, hodnici, ključevi, kucanje, škripa. Kroz duge, razvučene kadrove Kornjeva kako prelazi iz prostorije u prostoriju, reditelj se igra našim živcima, dočaravajući zagušljivu prazninu zatvora ili, podjednako zagušljivu, bezličnost i prenatrpanost administrativnog lavirinta. Nikada ne izlazimo napolje, a jedini prozor ka spoljašnjem svetu gleda na zatvorsko dvorište. Ništa se neće promeniti. Kornjev neće uspeti. Sve je to unapred zaključeno. Ipak, neobjašnjivo, ostajemo u redu. Hipnotisani.

Pauline Ciraci