Filmske kritike

Medeni mesec / „Podržavate ljudsko pravo na život“

Kako se intimnost i teror sudaraju u vreme rata? Odgovor na to pitanje pruža Medeni mesec, romantični kamerni triler u režiji Žana Ozirna.

Žana je rođena u Gorišnjim Plavnima, u Poltavskoj oblasti u Ukrajini. Diplomirala je 2009. godine i stekla zvanje magistra novinarstva i televizijske umetnosti na Kijevskom međunarodnom univerzitetu. Karijeru je započela u Centru za savremenu umetnost i kao urednica kulturnog medija Koridor (2010-2012). Kratke filmove počela je da snima 2014, istražujući emocionalnu intimnost i nekonvencionalne odnose, uključujući Živ i neporažen (2016), Susret (2016), Milost (2017), Veza (2018) i Odrastao (2019).

Iako u početku nije znala da će ovo biti njen debitantski dugometražni film, ispostavilo se da je tajming bio savršen. Film je snimljen s domišljatošću i posvećenošću. Uz ograničen budžet i ratna ograničenja, rediteljka je primenila virtuelnu produkciju, oslanjajući se na zvuk lokacije i intimno okruženje kako bi dočarala duboko ličnu priču zasnovanu na stvarnim događajima. Iz bezbednosnih razloga, snimanje je obavljeno u betonskom studijskom prostoru. Odbila je da snima van Ukrajine uprkos riziku. Lokalni rat uticao je i na ekipu, a kako je rekla u jednom intervjuu: „Ovo je naša priča, moramo je ispričati mi“.

Čitav film „diše“ kroz glavne likove, Olju (Irina Nirša) i Tarasa (Roman Lucki). Njihovo prisustvo, tišina i napetost u njihovom „zatvoru“ na medenom mesecu vode nas kroz rolerkoster emocija. Jednog trenutka leže u krevetu kao ljubavnici, sledećeg dana su stranci koji se kriju od koraka u hodniku. Njihovo neverbalno ponašanje je intenzivno, pogledima i govorom tela govore mnogo više nego rečima. Ne izgovaraju „volim te“ nijednom, već to pokazuju načinom na koji se grle dok svet spolja eruptira.

Olja predstavlja sećanje, pokušavajući da sačuva ono što je bilo. Taras predstavlja preživljavanje, ali u tom procesu gubi emocionalnu dubinu. U haosu rata, u sobi u kojoj niko ne zna šta donosi sutra, ljubav ipak postoji i tiho šapuće. Nije onakva koja briše traumu, ali ostaje. Čak i kada se svet ruši. To je nada koja nas podseća da smo i dalje ljudi, jer čak i u užasu posežemo jedno za drugim. Ponekad je to dovoljno.

Odražavajući nevidljivo nasilje koje su mnogi Ukrajinci osećali čak i u tišini, Medeni mesec nije ratni film, već priča o krhkoj ljubavi. O dvoje ljudi koji uče da intimnost može biti jednako zastrašujuća kao i nasilje, ali i da je, čak i u potpunoj tišini, veza moguća. Ponekad je zajedničko preživljavanje najhrabrija vrsta ljubavi. Ako verujete u pripovedanje kao otpor, ako želite da osetite kako je biti čovek u trenutku užasa i nežnosti, Medeni mesec je film koji morate doživeti.

Anđela Ašanin