Filmske kritike

Pilule protiv pantljičare, ilegalni pirsing jezika i sumnjiva škola za manekenstvo. „Toksično“ prikazuje devojaštvo bez ulepšavanja, beskompromisno i direktno.

Ponekad je toliko zbunjujuće biti devojka. Rivalstvo među devojkama, kako je lepo opisano u remiks pesmi koju pevaju Charli XCX i Lorde, oživljava u ovom litvanskom filmu-čudovištu. U prvim minutima „Toksično“ deluje kao tipičan, sumorni evropski film o nasilju. Ali onda shvatamo da nije tako. Uopšte. Rediteljka Saule Bluvajte prikazuje šta bi se moglo dogoditi ako se sprijateljite sa svojim nasilnikom. I spojler, ne završava se dobro.

Debitantski film, nagrađen Zlatnim leopardom u Lokarnu 2024, tiho i razorno istražuje rano tinejdžersko doba u postindustrijskoj Litvaniji, gde napuštene zgrade i društveno propadanje predstavljaju i scenografiju i emocionalnu arhitekturu života likova. Ovo nije klasična priča o odrastanju; više liči na usporenu hroniku preživljavanja, skrivenu iza maske adolescencije.

U središtu radnje su Marija (Vesta Matulite), trinaestogodišnjakinja sa invaliditetom koja se doselila kod bake, i Kristina (Jeva Rupejkajte), divlja, privlačna devojka koju je opčinilo obećanje lokalne agencije za manekenstvo. Njihov odnos počinje okrutno (Kristina krade Marijin jedini par farmerki), ali se postepeno pretvara u neku vrstu sestrinstva iskovanog zajedničkim osećajem napuštenosti i nedostižnim snovima.

Ono što izdvaja „Toksično“ jeste odbijanje da se devojke ili njihova patnja sentimentalizuju. Njihov svet nije ublažen mudrošću odraslih ili klišeima o odrastanju. Kamera snimatelja Vitautasa Katkusa posmatra, ali ne interveniše. Estetika je oskudna, ali precizna, pretvarajući svakodnevne predmete i teksture u emotivne simbole. To je „realizam kuhinjske sudopere“, ali filtriran kroz objektiv koji deluje gotovo mitski u svojoj uzdržanosti. Podseća na „Gumo“ Harmonija Korina, uz primese melanholične nostalgije iz „Sve o Lili Ču-Ču“.

Može se postaviti pitanje da li film eksploatiše svoje mlade glumce, suočavajući ih sa teškim scenama. Teško je odgovoriti kada je tema sama eksploatacija. Ipak, čini se da Bluvajte ima srce na pravom mestu. Gotovo da osećamo njen bes u pozadini svake scene. Sporedna priča o manekenstvu, koja bi u drugom filmu skliznula u melodramu, ovde je prikazana sa uznemirujućom ležernošću. Devojke gladuju da bi smršale, isprobavaju jaja pantljičare i dozvoljavaju strancima da ih gledaju i dodiruju. Ono što je užasno jeste koliko je sve to normalizovano. Odrasli su ili odsutni ili saučesnici. Predatori ne moraju da podižu glas; sistem sve radi za njih. A to gledaoca još više uznemirava.

Glumačke izvedbe obe protagonistkinje su izvanredne, posebno Vesta Matulite, čija je Marija internalizovana i gotovo bez reči, ali nikada pasivna. Njeno prisustvo boli. Svako pomeranje pogleda deluje zasluženo. Rupejkajtina Kristina je plamen koji rasplamsava Marijin žar. Film je nemaran i gladan, ali nikada zločinački. Odbija da odredi ko je heroj, a ko žrtva. One su samo devojke koje žude da budu viđene i da pobegnu. Ne propoveda. Ne nudi rešenja. Umesto toga, hvata prolaznu, sirovu suštinu: zastrašujuću krhkost mladosti, u kojoj svako obećanje lepote ili uspeha nosi sopstveni oblik nasilja.

Za devedesetak minuta, Bluvajte postiže ono što mnogi iskusni reditelji nikada uspeju: stvara svet toliko specifičan da deluje proživljeno. Podjednako snovit i noćna mora. „Toksično“ nije samo film. To je rana, izložena na videlo.

Klas Mertens