Filmske kritike

Licemerje kao valuta – Komatogen

„Moraš ljudima reći ono što žele da čuju.“ To je mantra filma Komatogen, najnovijeg ostvarenja rumunsko-moldavskog reditelja Igora Kobileanskog. Scenario, koji je sa Kobileanskim napisao Alin Boeru, otkriva mrežu laži i obmana u čijem su središtu četiri lika: Alina (Danijela Nane), Radu (Teodor Šoptela), Pavel (Andrej Aradic) i Mihaela (Ada Lupu). Dok svako od njih sledi sopstvene interese, svi su istovremeno potrebni jedni drugima da bi ispunili svoje želje. A ono što ih zaista povezuje jeste novac. Uvek je reč o novcu.

Alina je razvedena medicinska sestra koja se brine o gospodinu Klausu, poznatom umetniku čije slike vrede milione evra, a koji je u komi. Njegova ćerka Mihaela trebalo bi da nasledi njegova dela nakon očeve smrti, ali se nalazi u neizvesnosti s obzirom na trenutnu situaciju. Alina takođe deluje finansijski obezbeđeno, jer poseduje kolekciju skupocenog nakita i živi u prostranoj kući sa sinom Raduom, gde im ništa ne nedostaje osim ljubavi muža/oca. Njena iznenadna veza sa nekadašnjim drugom i ljubavlju iz srednje škole, Pavelom, ima potencijal da popuni tu prazninu. On se ponaša kao očinska figura i Raduu nudi posao u svojoj agenciji za nekretnine. Ali, kako se kaže – nijedno dobro delo ne ostaje nekažnjeno.

Komatogen ne odstupa mnogo od estetike rumunskog novog talasa u pogledu žanra, savremenih tema, autentične glume i stila snimanja kamerom iz ruke. Ono što ovaj film zaista izdvaja od ostalih jeste njegova struktura i montaža – četiri različite, često suprotstavljene perspektive likova polako se uklapaju u celinu, poput delova slagalice. Prva priča, ispričana iz Alinine perspektive, gradi izvesan lanac događaja, motiva i opravdanja – samo da bi ga sledeća naracija potpuno poremetila. Reditelj vešto koristi prirodan mehanizam pripovedanja: um gledaoca neumoljivo pokušava da popuni praznine u zapletu. Ponekad intuicija bude tačna, a ponekad gledaoca zateknu iznenađujući obrti koji proizilaze iz otkrivanja drugih tačaka gledišta.

Empatija je još jedan ključni alat koji film koristi protiv sopstvene publike. Likovi koji u prvom trenutku deluju nevino, lako bude sažaljenje. Međutim, ubrzo nakon toga, kada su predstavljeni u mračnijem svetlu, gledaoci ih još više preziru jer su uspeli da ih prevare na početku. Replike poput: „Bio je dobar čovek“ ili „Sklon sam da previše opraštam“ efikasno doprinose razotkrivanju teme: licemerje je najvrednija valuta – ona koja može doneti najviše novca.

Odsustvo muzike sve do odjavne špice nije slučajno – tišina progovara, razotkrivajući protagoniste, njihove užasne postupke i i način na koji opravdavaju sebe, konstruišući ličnu istinu kako bi ublažili sopstvenu kognitivnu disonancu. Završna scena, u kojoj Alina i Mihaela plaču, svaka za sebe, humanizuje ove dve žene, pokazujući da moralni kompas i saosećanje postoje, ali nažalost neke stvari se „moraju uraditi“. Četiri glavna lika svakako nisu jednako „zla“, a Komatogen odlično istražuje moralno sivu zonu koja je uvek prisutna u životu, u kojoj istina često i nije toliko važna. Jer „šta ljudi žele da čuju?“ – „Priču“.

Oana Balaci