Filmske kritike

„Tako je govorio vetar“... a nije rekao ništa

[INT.] Automobil u pokretu - noć
Automobil u kojem se voze žena i dečak polako se kreće mračnim putem. Leđima su okrenuti kameri, tako da im se lica ne vide. Kada primete osobu na autobuskoj stanici, zaustavljaju se. Žena izlazi i pozdravlja crvenokosu devojku koja ih tamo čeka. Vraćaju se do automobila; njihova lica se tek naziru, a dijalog, iako jasan, ne otkriva mnogo o odnosu među likovima. Kada uđu u auto, razgovor o dečaku se nastavlja kao da on nije prisutan. Automobil ponovo polazi i oni se vraćaju u selo.

Ova tiha scena postavlja prvu prekretnicu filma „Tako je govorio vetar“ jermenske rediteljke Marije Rigel, premijerno prikazanog na Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima 2025. godine. Ispričana u mističnim tonu, radnja, baš kao i lica likova, ostaje skrivena od gledalaca, kao da ne želi da ih u potpunosti pusti u selo i otkrije njegove tajne.

Narin (Lusin Avanesjan) je nepokolebljiva vlasnica poslastičarnice koja, s gotovo majčinskom nežnošću, brine o svom nećaku Hejku (Albert Babadžanjan). Međutim, on, za razliku od tetke, nema snage da se izbori za sebe, pa ga lokalni tinejdžeri maltretiraju i ismevaju. Jednog dana u selo se vraća crvenokosa mlada žena Anahit (Ani Abrahamjan), izazivajući više negodovanja nego radoznalosti među seljanima. Otkriva se da je ona Hejkova majka i Narinina sestra, ali njeno iznenadno prisustvo među porodicom nije dočekano tako toplo kao se možda nadala.

Rigel je svojim filmom uhvatila duh savremene jermenske estetike, kombinujući elemente porodične drame i motive kriminalističkog žanra. Ipak, ono što iznenađuje jeste njen minimalistički pristup. Dijalog, koji je veoma uzdržan, ne otkriva mnogo. Zapravo, tera gledaoce da sami razmišljaju i traže elemente koji ih mogu dovesti do raspleta. Kroz zvuk i vizuelne efekte, Rigel izbegava da predstavi stvarne razgovore, već zapravo skriva svoje likove. Gledalac postaje voajer, prisluškuje šta se dešava iza zidova i podnih dasaka, naslućuje i zamišlja radnju. Stoga se nikada zapravo ne prikazuje do čega je takav razgovor doveo; a pitanje da li se svađa ili krađa zaista dogodila ostaje bez odgovora.

Dva elementa koji se izdvajaju su fotografija Ajrata Jamilova i dizajn zvuka Stiva Brenda. Oba se pedantno uklapaju u obrazac tajnovite, neotkrivene klime priče. Likovi su najčešće prikazani s leđa ili u profilu, kako ćutke posmatraju svet oko sebe. Kada se neko od njih s vremena na vreme okrene ka kameri, Jamilov pametno naginje kameru nadole ili je usmerava ka statistima koji nisu značajni za zaplet – stoga su njihova lica, poput prolaznika na ulicama, prikazana, ali nisu bitna.

Zvuk pojačava atmosferu, dodajući pozadinsku buku onome što bi u protivnom postalo neugodna tišina pod teretom društvenog pritiska. Vetar, stalni pratilac usamljenih likova, ponekad je praćen zvukom duduka, jermenskog nacionalnog instrumenta sličnog fruli. Ipak, upravo taj vetar, iz naslova, igra ključnu ulogu. On se javlja skoro svaki put kada se dešava nešto što gledaocu izmiče. Kao da je on taj koji priča priču koju likovi ne žele da podele. Ali vetar ostaje samo vetar i na kraju ne može mnogo da kaže, ostavljajući gledaoce u polumraku, na ivici da razumeju nešto a istovremeno ništa.

„Tako je govorio vetar“, drugi igrani film Marije Rigel, poetska je meditacija čija se priča sporo odmotava sa vetrom, ali ostaje skrivena do samog kraja. Pametno vođena kamera, jednostavnost glume amatera i etnička muzika pojačavaju osećaj neobičnosti. Ograničavajući dijaloge, rediteljka dozvoljava vetru da vodi priču. Nije bio najbolji kao uvod u jermensko, ali možda... nije ni morao biti.

Magdalena Nieświec