Филмске критике

Два тужиоца – Лозничин нови филм смешта стаљинистичке ужасе између кафкијанске ироније и грчке трагедије

Почетак: капија се отвара, врата се отварају, неко улази. Крај: врата се затварају, капија се затвара, неко остаје унутра. У филму Два тужиоца украјински редитељ Сергеј Лозница интелигентно хвата тежину и апсурд стаљинистичког терора. Модерна трагедија.

То је грешка. Писмо је стигло на сто Александра Корњева: затвореник тражи хитан састанак, откривајући лажне оптужбе, испитивања под мучењем и општу бруталност која се дешава у затвору у Брјанску. Такво кршење совјетског закона, уверен је Корњев, мора бити маневар контрареволуционарних банди из НКВД-а. Он је решен да случај преда Стаљину, или барем генералном тужиоцу.

У многим аспектима, адвокат Корњев је бриљантан младић: чврст у преговорима, препознаје претње без повлачења, уме да наметне ауторитет и да се пробије и до затворске ћелије и до тужилаштва подједнако. Његова одлучност, жеђ за правдом и интелигенција требало би да га чине идеалним савезником система. Нажалост, у СССР-у 1937. године, те особине га чине само наивним. За свој нови филм Сергеј Лозница зато бира лик почетника – коврџаве главе, још увек „зеленог“ – који се судара са претежно ћелавом главом и намрштеним обрвама. Испуњен совјетским идеалима, Корњев нема појма о размерама корупције и ауторитаризма – па је зато пад још болнији.

Ходници трагедије

Два тужиоца не припрема изненађења за гледаоца 21. века. За разлику од нашег младог протагонисте, ми нисмо шокирани када сазнамо да су се бруталност и мучење дешавали у совјетским затворима, да Стаљин није био „златно срце“ и да систематско уклањање старих комуниста није била грешка, већ помно осмишљена стратегија. Зашто се онда трудити, ако нема шта да се открије, ако је коцка већ бачена?

Поента није у радњи. Филм је, у ствари, потпуно лишен кривудавих заплета или драматичних обрта. Сценарио је праволинијски: порука, сусрет, путовање, сусрет, путовање. Уместо тога, Сергеј Лозница гради свој филм као чекаоницу, дајући сваком гесту, сваком покрету тежину. Кораци, ходници, кључеви, куцање, шкрипа. Кроз дуге, развучене кадрове Корњева како прелази из просторије у просторију, редитељ се игра нашим живцима, дочаравајући загушљиву празнину затвора или, подједнако загушљиву, безличност и пренатрпаност административног лавиринта. Никада не излазимо напоље, а једини прозор ка спољашњем свету гледа на затворско двориште. Ништа се неће променити. Корњев неће успети. Све је то унапред закључено. Ипак, необјашњиво, остајемо у реду. Хипнотисани.

Pauline Ciraci