Филмске критике

Медени месец / „Подржавате људско право на живот“

Како се интимност и терор сударају у време рата? Одговор на то питање пружа Медени месец, романтични камерни трилер у режији Жана Озирна.

Жана је рођена у Горишњим Плавнима, у Полтавској области у Украјини. Дипломирала је 2009. године и стекла звање магистра новинарства и телевизијске уметности на Кијевском међународном универзитету. Каријеру је започела у Центру за савремену уметност и као уредница културног медија Коридор (2010-2012). Кратке филмове почела је да снима 2014, истражујући емоционалну интимност и неконвенционалне односе, укључујући Жив и непоражен (2016), Сусрет (2016), Милост (2017), Веза (2018) и Одрастао (2019).

Иако у почетку није знала да ће ово бити њен дебитантски дугометражни филм, испоставило се да је тајминг био савршен. Филм је снимљен с домишљатошћу и посвећеношћу. Уз ограничен буџет и ратна ограничења, редитељка је применила виртуелну продукцију, ослањајући се на звук локације и интимно окружење како би дочарала дубоко личну причу засновану на стварним догађајима. Из безбедносних разлога, снимање је обављено у бетонском студијском простору. Одбила је да снима ван Украјине упркос ризику. Локални рат утицао је и на екипу, а како је рекла у једном интервјуу: „Ово је наша прича, морамо је испричати ми“.

Читав филм „дише“ кроз главне ликове, Ољу (Ирина Нирша) и Тараса (Роман Луцки). Њихово присуство, тишина и напетост у њиховом „затвору“ на меденом месецу воде нас кроз ролеркостер емоција. Једног тренутка леже у кревету као љубавници, следећег дана су странци који се крију од корака у ходнику. Њихово невербално понашање је интензивно, погледима и говором тела говоре много више него речима. Не изговарају „волим те“ ниједном, већ то показују начином на који се грле док свет споља еруптира.

Оља представља сећање, покушавајући да сачува оно што је било. Тарас представља преживљавање, али у том процесу губи емоционалну дубину. У хаосу рата, у соби у којој нико не зна шта доноси сутра, љубав ипак постоји и тихо шапуће. Није онаква која брише трауму, али остаје. Чак и када се свет руши. То је нада која нас подсећа да смо и даље људи, јер чак и у ужасу посежемо једно за другим. Понекад је то довољно.

Одражавајући невидљиво насиље које су многи Украјинци осећали чак и у тишини, Медени месец није ратни филм, већ прича о крхкој љубави. О двоје људи који уче да интимност може бити једнако застрашујућа као и насиље, али и да је, чак и у потпуној тишини, веза могућа. Понекад је заједничко преживљавање најхрабрија врста љубави. Ако верујете у приповедање као отпор, ако желите да осетите како је бити човек у тренутку ужаса и нежности, Медени месец је филм који морате доживети.

Анђела Ашанин