Филмске критике

Рецензија филма „Несташне девојке“

Након великог успеха филма „Бакин сексуални живот“, који је освојио више од педесет награда, Уршка Ђукић враћа се на велико платно својим првим дугометражним филмом „Несташне девојке“. Остварење је премијерно приказано на 75. издању Берлинала, где је освојило награду ФИПРЕСЦИ, а затим и награду за најбољу камеру на Трајбека филмском фестивалу.

Филм „Несташне девојке“ прича причу о Луцији (Јара Софија Остан), шеснаестогодишњој девојци која пева у хришћанском хору. Током боравка у сеоском манастиру, она почиње да истражује своју сексуалност и, како не би нарушила хармонију хора, мора да усклади своју веру са својим жељама.

Хор је један од централних елемената филма: главна јунакиња постаје узнемирујући фактор за групу док наставља да истражује себе. Дакле, није случајно што је звук у филму од пресудне важности: многи кључни тренуци грађени су око словеначким песмама које хор изводи, што се природно уклапа у обиље верске симболике. Посебно се истиче рад дизајнера звука Јулија Зорника, који је најприсутнији у сценама Луцијиних сањарења, када чује шапат који је одваја од стварности.

Уршка Ђукић режира филм са изразито воајеристичким погледом: радња је испуњена тренуцима у којима Луција и њени школски другови „шпијунирају“ друге. Тај ефекат је појачан и избором кадрова који делују као да гледамо кроз кључаоницу, што појачава осећај клаустрофобије и одговара тешким емоционалним околностима у којима се јунакиња налази.

Посебно су занимљиви недијегетички кадрови цвећа и пчела, који се користе да би се представили физички осећаји кроз које ликови пролазе. Ти исти кадрови враћају се у финалу филма, стварајући визуелни калеидоскоп који приказује врхунац Луцијине унутрашње борбе који потреса стабилност хора и одјекује речима диригента: „Хор је као формација; ако се неко не прилагоди, распада се“.

Антонио Дагостин