Филмске критике

Лицемерје као валута – Коматоген

„Мораш људима рећи оно што желе да чују.“ То је мантра филма Коматоген, најновијег остварења румунско-молдавског редитеља Игора Кобилеанског. Сценарио, који је са Кобилеанским написао Алин Боеру, открива мрежу лажи и обмана у чијем су средишту четири лика: Алина (Данијела Нане), Раду (Теодор Шоптела), Павел (Андреј Арадиц) и Михаела (Ада Лупу). Док свако од њих следи сопствене интересе, сви су истовремено потребни једни другима да би испунили своје жеље. А оно што их заиста повезује јесте новац. Увек је реч о новцу.

Алина је разведена медицинска сестра која се брине о господину Клаусу, познатом уметнику чије слике вреде милионе евра, а који је у коми. Његова ћерка Михаела требало би да наследи његова дела након очеве смрти, али се налази у неизвесности с обзиром на тренутну ситуацију. Алина такође делује финансијски обезбеђено, јер поседује колекцију скупоценог накита и живи у пространој кући са сином Радуом, где им ништа не недостаје осим љубави мужа/оца. Њена изненадна веза са некадашњим другом и љубављу из средње школе, Павелом, има потенцијал да попуни ту празнину. Он се понаша као очинска фигура и Радуу нуди посао у својој агенцији за некретнине. Али, како се каже – ниједно добро дело не остаје некажњено.

Коматоген не одступа много од естетике румунског новог таласа у погледу жанра, савремених тема, аутентичне глуме и стила снимања камером из руке. Оно што овај филм заиста издваја од осталих јесте његова структура и монтажа – четири различите, често супротстављене перспективе ликова полако се уклапају у целину, попут делова слагалице. Прва прича, испричана из Алинине перспективе, гради извесан ланац догађаја, мотива и оправдања – само да би га следећа нарација потпуно пореметила. Редитељ вешто користи природан механизам приповедања: ум гледаоца неумољиво покушава да попуни празнине у заплету. Понекад интуиција буде тачна, а понекад гледаоца затекну изненађујући обрти који произилазе из откривања других тачака гледишта.

Емпатија је још један кључни алат који филм користи против сопствене публике. Ликови који у првом тренутку делују невино, лако буде сажаљење. Међутим, убрзо након тога, када су представљени у мрачнијем светлу, гледаоци их још више презиру јер су успели да их преваре на почетку. Реплике попут: „Био је добар човек“ или „Склон сам да превише опраштам“ ефикасно доприносе разоткривању теме: лицемерје је највреднија валута – она која може донети највише новца.

Одсуство музике све до одјавне шпице није случајно – тишина проговара, разоткривајући протагонисте, њихове ужасне поступке и и начин на који оправдавају себе, конструишући личну истину како би ублажили сопствену когнитивну дисонанцу. Завршна сцена, у којој Алина и Михаела плачу, свака за себе, хуманизује ове две жене, показујући да морални компас и саосећање постоје, али нажалост неке ствари се „морају урадити“. Четири главна лика свакако нису једнако „зла“, а Коматоген одлично истражује морално сиву зону која је увек присутна у животу, у којој истина често и није толико важна. Јер „шта људи желе да чују?“ – „Причу“.

Oana Balaci