Филмске критике

„Тако је говорио ветар“... а није рекао ништа

[ИНТ.] Аутомобил у покрету - ноћ
Аутомобил у којем се возе жена и дечак полако се креће мрачним путем. Леђима су окренути камери, тако да им се лица не виде. Када примете особу на аутобуској станици, заустављају се. Жена излази и поздравља црвенокосу девојку која их тамо чека. Враћају се до аутомобила; њихова лица се тек назиру, а дијалог, иако јасан, не открива много о односу међу ликовима. Када уђу у ауто, разговор о дечаку се наставља као да он није присутан. Аутомобил поново полази и они се враћају у село.

Ова тиха сцена поставља прву прекретницу филма „Тако је говорио ветар“ јерменске редитељке Марије Ригел, премијерно приказаног на Међународном филмском фестивалу у Карловим Варима 2025. године. Испричана у мистичним тону, радња, баш као и лица ликова, остаје скривена од гледалаца, као да не жели да их у потпуности пусти у село и открије његове тајне.

Нарин (Лусин Аванесјан) је непоколебљива власница посластичарнице која, с готово мајчинском нежношћу, брине о свом нећаку Хејку (Алберт Бабаџанјан). Међутим, он, за разлику од тетке, нема снаге да се избори за себе, па га локални тинејџери малтретирају и исмевају. Једног дана у село се враћа црвенокоса млада жена Анахит (Ани Абрахамјан), изазивајући више негодовања него радозналости међу сељанима. Открива се да је она Хејкова мајка и Наринина сестра, али њено изненадно присуство међу породицом није дочекано тако топло као се можда надала.

Ригел је својим филмом ухватила дух савремене јерменске естетике, комбинујући елементе породичне драме и мотиве криминалистичког жанра. Ипак, оно што изненађује јесте њен минималистички приступ. Дијалог, који је веома уздржан, не открива много. Заправо, тера гледаоце да сами размишљају и траже елементе који их могу довести до расплета. Кроз звук и визуелне ефекте, Ригел избегава да представи стварне разговоре, већ заправо скрива своје ликове. Гледалац постаје воајер, прислушкује шта се дешава иза зидова и подних дасака, наслућује и замишља радњу. Стога се никада заправо не приказује до чега је такав разговор довео; а питање да ли се свађа или крађа заиста догодила остаје без одговора.

Два елемента који се издвајају су фотографија Ајрата Јамилова и дизајн звука Стива Бренда. Оба се педантно уклапају у образац тајновите, неоткривене климе приче. Ликови су најчешће приказани с леђа или у профилу, како ћутке посматрају свет око себе. Када се неко од њих с времена на време окрене ка камери, Јамилов паметно нагиње камеру надоле или је усмерава ка статистима који нису значајни за заплет – стога су њихова лица, попут пролазника на улицама, приказана, али нису битна.

Звук појачава атмосферу, додајући позадинску буку ономе што би у противном постало неугодна тишина под теретом друштвеног притиска. Ветар, стални пратилац усамљених ликова, понекад је праћен звуком дудука, јерменског националног инструмента сличног фрули. Ипак, управо тај ветар, из наслова, игра кључну улогу. Он се јавља скоро сваки пут када се дешава нешто што гледаоцу измиче. Као да је он тај који прича причу коју ликови не желе да поделе. Али ветар остаје само ветар и на крају не може много да каже, остављајући гледаоце у полумраку, на ивици да разумеју нешто а истовремено ништа.

„Тако је говорио ветар“, други играни филм Марије Ригел, поетска је медитација чија се прича споро одмотава са ветром, али остаје скривена до самог краја. Паметно вођена камера, једноставност глуме аматера и етничка музика појачавају осећај необичности. Ограничавајући дијалоге, редитељка дозвољава ветру да води причу. Није био најбољи као увод у јерменско, али можда... није ни морао бити.

Magdalena Nieświec