Интервјуи

ИНТЕРВЈУ: МАРИЈА КАЊАС, ДОБИТНИКА НАГРАДЕ “АНДЕРГРАУНД СПИРИТ”

Пукни од смеха и досећи ћеш екстазу

Почела сам да стварам аудиовизуелна дела зато што у седмој уметности све може да стане: музика, поезија, сликарство, филозофија, фотографија...

Шпанска мултимедијална уметница Марија Кањас је овогодишња добитница награде “Андерграунд спирит” коју Фестивал европског филма Палић додељује за изузетан рад на пољу независног филма, као и за јединствен приступ филмском језику и аутентичну ауторску поетику изграђену ван главних токова индустрије. Ова ауторка је свој стил градила од раних деведесетих бавећи се својеврсним колажирањем у домену видео арта, класичним и експерименталним филмом, found footage техником и бројним другим видео ресурсима. На идејном плану фокус јој је на критичким дискурсима који пропитују колективитет, традиције, стереотипе, родове, и бројне друге неуралгичне тачке шпанског друштва и цивилизације у целини.

Докторирали сте Естетику и Историју филозофије и студирали на Факултету ликовних уметности у Севиљи. Како сте прешли са оваквог типа рада на филм и видео арт?

Иако сам почела сликајући и ручно радећи колаже, због брзине размишљања и потребе да пренесем разноврсне идеје и да испричам приче, била ми је потребна дигитална постпродукција и аудиовизуелно приповедање да бих се креативно изразила. Мислим да сам почела да стварам аудиовизуелна дела зато што у седмој уметности све може да стане: музика, поезија, сликарство, филозофија, фотографија... То је била револуција за моју генерацију - прелазак са писаће машине на рачунар и долазак интернета у наше домове. Једноставан и јефтин приступ свим врстама дигиталних алата, филозофија “уради сам”, миксовање, Б-филм, слободна култура рециклаже, самоуправљање, економија размене... дали су нам крила. Видео камере, интернет и рачунари омогућили су нам да стварамо јефтине филмове. Ја сам “сајбер-кихотица”, “сајберџанки” која жуди да дође до краја интернета и преузме га у целости, али то је немогућа мисија.

Шта вас највише инспирише у свету филма и дигиталних медија?

Скромно користим бескрајни архив који је свима нама данас доступан како бих стварала филм без камера. Моја страст је стварање имагинарних омажа свему или свима, живима или мртвима, лично или кроз њихова дела, што ме доводи до сумње, рефлексије, раста и снова. Користим све сајбер-депоније аудиовизуелних отпадака које нас окружују, видео платформе и јавно доступне архиве на интернету.

Често сте се бавили локалним темама и проблемима у Севиљи. Да ли уочавате исте кључне теме и на нивоу читаве Шпаније?

Да. Фасцинира ме разбијање стереотипа, митова и универзалног фанатизма. Занимају ме нова значења иконографије у Шпанији, национализми… Фасцинира ме мешање локалног с страним, технологије и модерности с традицијом; космополитског с локалним и популарним; софистицираног с грубим и приземним.

Такође се осврћете на филмске архетипове независних жена и генеричке естетске наративе. Како приступате овим важним темама?

За мене је уметност универзална и иде изван рода, који је врло насилна друштвена конструкција. Идеално би било да смо људска бића, особе, независно од рода. Два ми се чине премало, с обзиром на разноликост и ширину света. Било би лепо изоставити род из утопије. Не волим да се цео дан хвалим да сам жена, или да сам Севиљанка; ја сам Севиљанка, ја сам Севиљанка... каква кичерица! Хвалисати се, то је кич. Уметничка слобода у мом раду доминира над питањима рода, иако су рефлексије о томе присутне. Можда се због тог игнорисања које смо доживеле у мени рађа уметност вештице, Феникса и Валкире. Мизогинија у медијима и на друштвеним мрежама такође је нешто што сам доживела.

Bаши видео радови адресирају врло озбиљне теме, али су и врло забавни за гледање. На који начин размишљате о комбиновању озбиљности и хумора у свом раду?

Осећам да је хумор механизам одбране, здрава бомба против стреса и депресије, неукротива снага која нуди алтернативни отпор против нелагоде, пропитујући званичне дискурсе, ауторитете и борећи се за промену менталитета. Пукни од смеха и досећи ћеш екстазу. Међутим, уопштено гледано, хумор се у нашем друштву не схвата озбиљно, што је штета. Хумор тежи друштвеним променама сатирично излажући противречности света и апсурде, мењајући начине размишљања и осећања обликоване доминантним дискурсом. Смех је искупљење.

Никола Марковић